Коме смета Трампов хотел у Београду

Како може да се гради приватни хотел усред административног центра града, где су многа министарства и влада? 
Министарство спољних послова Холандије и неколико других су усред пословног центра града, који чини група небодера. Ту су и модерни хотели. На Авенији Пенсилванија у Вашингтону је до 2022. био прелеп хотел „Трaмп” (сада „Валдорф Асторија”) смештен у згради некадашње америчке поште и не нарушава урбану целину, јер је реконструисан само изнутра. На неколико је минута хода од Беле куће, Министарства финансија, зграде Националне агенције за безбедност и још неколико владиних објеката. Пракса да се добри хотели граде близу важних административних институција није измишљотина председника Трампа и Вучића. Око Беле куће и других министарстава смештених у близини су и други најлуксузнији вашингтонски хотели. Слично је и око Министарства спољних послова, само су хотели ту нешто доступнији, модерне архитектуре иако је Фоги Ботом прилично стари кварт. Пословни људи, активисти и новинари који покушавају да сретну народне посланике, државне службенике и високорангиране политичаре одувек седе по лобијима хотела смештених близу државних зграда. Урбана легенда каже да је термине лобиста и лобирање сковао председник Јулисис Гренд, редовни посетилац лобија у чувеном хотелу „Вилард”, наравно на неколико стотина метара од Беле куће, због многобројних који су га буквално сатеривали у ћошак покушавајући да с њим ступе у контакт. 
Како може да се гради хотел модерне архитектуре, чиме се нарушава садашња урбана целина? Да ли су зграде које је пројектовао Никола Добровић у Немањиној улици у истом архитектонском стилу као оне у близини, које је пројектовао чувени руски архитекта Вилхелм Баумгартен неколико деценија пре? Има нас који сматрамо да су Добровићеве зграде визуелно ружне и да се не уклапају у некадашњу урбану целину где су Стара зграда Генералштаба војске Краљевине Југославије, зграда владе и нашег Министарства спољних послова. Недавно сам чула и да би евентуални Трампов комплекс „засенио” споменик Стефану Немањи на Савском тргу. Сећате ли се колико су се исте архитекте, урбанисти и политичари бунили против локације и изгледа тог споменика? 
Добровићевом архитектуром Титов режим желео је да направи велики симболички дисконтинуитет од зграда исте намене претходног режима. Градња је почела 1956. године, после Титовог „не” Стаљину, на чему сам му захвална као и на ратном антифашизму. Но, у том периоду држава је у политичком, људскоправашком и економском смислу била врло нелиберално, некад и сурово друштво, уз млаке аргументе унапређења положаја жена, на пример. Ко каже да под неком либералнијом републиканском, вишепартијском, демократском влашћу круг слободе не би био шири, а економија јача. Можда бисмо већ били чланови ЕУ и НАТО-а. Има нас који сматрамо да је мирнодопски титоистички режим био врло скупа историјска девијација за Србију. Демократичнији, економскопросперитетнији и синхронизованији с послератним историјским процесима у Западној Европи, много цивилизованије бисмо се растали и с другим државама Југославије, него онако како јесмо деведесетих. 
Покојни Војин Димитријевић, коментаришућу америчку намеру да бомбардује Ирак, упозоравао је да они појма немају шта ће се десити кад се скине поклопац с левог, опресивног, мултиетничког режима у којем су верска права била кршена. „Као да од Југославије ништа нису научили.” 
Милошевићев режим до максимума је искористио експлозију национализма и секташтва кад се поклопац титоизма, под којим су тињали, подигао. Уместо у демократизацију, повео нас је у ратове. Срушити зграде које симболизују Титов послератни и Милошевићев цео режим, и то у копродукцији с Американцима, може такође бити политичка порука да идемо ка слободнијем делу света. 
Глобална међународна заједница није учинила ништа да спречи геноцид у Руанди и сви су имали грижу савести. Запад је после злочина у Сребреници и додатне гриже савести полако почео да операционализује концепт УН „Одговорност да се заштити” (Responsibility to Protect – РтоП), начелно предвиђен у Глави 7 Повеље УН, који државама чланицама под одређеним условима даје право мешања у унутрашње ствари других земаља. Око агресије на СРЈ дебате о РтоП су се интензивирале. Током хладног рата било га је немогуће спроводити без страшних последица и поред великих злочина над грађанима Кине, Индонезије, СССР, између осталих. 
НАТО је 1995. године кратко бомбардовао Босну и тиме успео да заустави сукобе и зараћене стране „приведе” у Дејтон. После неколико резолуција СБ на које се Милошевићев режим оглушио, броја цивилних жртава (око 1.700 пре агресије), НАТО је у пролеће 1999. почео агресију на СРЈ, без сагласности СБ УН, али с аргументима сличним онима када би се применио РтоП. Не постоје, нажалост, прецизнији подаци о броју страдалих цивила и припадника оружаних снага током агресије НАТО-а на СРЈ. Фонд за хуманитарно право процењује да је страдало око 800 особа, међу њима и доста Албанаца с Косова. И то је сувише. Појам колатералне штете је комплексан, али интегралан део Међународног хуманитарног права. У Србији још не постоји свеобухватнији импресиван меморијал жртвама агресије. 
Током западне супремације на геополитичкој сцени либерални интервенционизам метастазирао је у либерални авантуризам у Ираку. Могућност наставка развоја РтоП Запад је „дотукао” непоштовањем Резолуције СБ из 2011. године која му је одобрила интервенцију у Либији, али за делимично и географски јасно бомбардовање, коју је прекршио. 
Порушене зграде у Немањиној улици дуго су симбол агресије НАТО-а, али би морале да буду и опомена како мала земља мора да пази да не да повода за либерални интервенционизам. Тим председника Трампа негирао је да је он био против бомбардовања, али се извинио. За време његовог првог мандата, делом и због наратива који је био доминантан у медијима свих врста блиским тадашњим властима, проценат грађана Србије који су били за то да јачамо безбедносну и одбрамбену политику са САД био је око невероватних 70 одсто, док је 11 одсто било неопредељено. 
Историја ће одговорити зашто је део ЕУ и „либералне елите у Србији” овај тренд намерно рушио, вероватно због страха од неортодоксног могућег решења косовског питања, другачије од онога које су они зацртали још деведесетих. Председник Вучић недавно је врло прецизно констатовао да се геополитика у данашње време трансформисала у геобизнис. 
А и 21. је век, свиђало се то неком или не. Трампови преуређују Источно крило Беле куће, док се либерална јавност згражава. Сумњам да ће неки будући демократски председник да га врати у пређашње стање. Србија није искористила пад Берлинског зида и тим пре мора да прати нове трендове те да их максимално употреби у своју корист. 
За двадесетак и више година никад нисам чула за озбиљније планове шта би се са рушевинама Генералштаба могло учинити, мада ми неки тврде да постоје. Не чујем их ни од данашњих шароликих згражавача над идејом изградње хотела. Бојим се да се идеја не изјалови, јер уз пар корекција, попут убеђивања друге стране да помери наводни казино, а меморијални простор направи импозантним, то би било сјајно за Србију и Београд, не само архитектонски већ и политички. Нажалост, српска страна је учинила низ правничких преступа, који не смеју остати некажњени, а могу утицати на доносиоце одлука. 
Студенти су недавно поручили да је Генералштаб „нова настрешница”, што се њихових будућих активности тиче. Потпуно неприхватљиво поређење. У већ стандардно „патриотизовано-националном” језику без идеолошких и вредносних иступања, тврде да бранећи рушевине Генералштаба бране нашу културу сећања. Постоје други начини меморијализације делова историјских периода у којима се режими нису прославили, а и не чува се све из лоших периода. 
Ако се изгради Трампов хотел и ако буде среће да у Србију у државну посету дође неки председник САД, демократа или републиканац, немојте сумњати да ће одсести у хотелу који носи име неког америчког председника, нити да им та околност неће бити релевантна. Гледала сам десетинама пута како се „море отвара” кад на скупове улазе амерички „elected officials” – конгресмени, сенатори и потпредседник (до неког председника САД још нисам стигла), док се у страну и унатраг повлаче министри и друга висока постављена лица и угледне званице. 
Доналд Трамп је други пут председник САД и америчка историја га неће „канселовати”. Сетите се њихових председника робовласника и како се поштују због других ствари. Надам се да ће га памтити по нечем добром и великом, а да ће Србија за његовог другог мандата бити ближа Америци.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа