Случај једне професорке

Ових дана јавност је затрпавана тобоже неправдом која се испољила према извесној професорки Филозофског факултета у Новом Саду, Јелени Клеут, која на недавној седници Сената новосадског универзитета није изабрана у звање редовног професора.

Ни по јада што се то догодило, јер у српској универзитетској историји далеко већи умови нису бирани у виша звања, но свакако се дотична професорка ни по једном параметру са њима не може да пореди, али за њу кука комплетна блокадерска јавност.

Пише се серија текстова о некаквој неправди која јој је нанета, праве се прилози, по блокадерским пленумима и зборовима говори се како професорка трпи реваншизам јер је и сама један од највећих блокадера, те сходно томе власт јој се свети. Глорификују се њено знање, академски рад, но нигде се не пружа нити један доказ о њеним научним радовима и достигнућима због којих заиста заслужује да добије звање редовног професора.

Све се своди на медијски притисак и како баш она „испуњава све услове” и како је баш она „врхунски професор, посвећена својим студентима и цењена преко граница региона”, да би се у тој дескрипцији на крају као најважнији аргумент због којег би по ауторима тих романсираних текстова дотична требало да унапреди наводи да је Јелена Клеут „важан глас у подршци студентским захтевима од самог почетка протеста”.

Искрено, трудио сам се да негде пронађем нешто значајније што има везе са науком у области којом се дотична бави, а то су медијске студије, но изузев неких радова који више личе на семинарске и некаквих бесмислених презентација у вези са радом медија, заиста нисам нашао ама баш ништа.

Додуше, написала је некакву књигу „Ја нисам бот” у којој се бавила коментарима читалаца у дигиталном простору, али та књига је далеко од озбиљног научног рада, нити пружа било какав научни допринос.

Но, како нам Јелена Клеут долази са катедре која је поверена на руковођење Динку Грухоњићу и како је она на неки начин изданак његове новинарске школе, па и етике коју заступа, онда она мора да буде проглашена макар и на силу вансеријским научним радником, без обзира на то што њен рад са науком нема баш много везе. Као уосталом и рад многих других назови професора који су под патронатом Динка Грухоњића, па и њега самог.

Бићу слободан да изнесем став да је читава та катедра на Филозофском факултету у Новом Саду нешто најбесмисленије што је формирано и да је среће да држава то укине, односно да престане са сипањем новца у тај антисрпски замишљени универзитетски пројекат. Не постоји ама баш никаква корист за државу од те катедре, док са друге стране постоји озбиљан рад против државе баш на тој катедри где се суштински студенти не школују за било какво професионално новинарство, већ је та катедра политичка школа за најекстремније антисрпске ставове и развој војвођанског сепаратизма. Отуда, једино достигнуће ове професорке, као и многих са ове катедре, заправо и јесте политички рад. Сличан оном којег су комунисти развијали током Краљевине Југославије на факултетима, организујући своје факултетске партијске, понегде и терористичке, ћелије.

Уосталом, готово сви ухапшени за Припремање дела против уставног уређења и безбедности Србије, као и Напад на уставно уређење, студенти су са те катедре и чланови су злогласне организације „Браво” коју предводи Мила Пајић.

За њима дотична професорка свакодневно рони сузе, са њима је покретала блокаде факултета на којем ради и од ове државе прима плату, и баш са њима имала је намеру да издејствује апсолутну обуставу рада у читавој Србији. Што је најгоре од свега, без обзира што конкурише и тражи да пређе у звање редовног професора, она изражава у својим интервјуима жаљење зашто су факултети почели да раде и на неки начин баца љагу на своје колеге који су пристали да се врате на наставу. Тако нешто потврдила је у интервјуу за „Време” у којем децидно каже: „Из угла нас који смо део универзитета, мислим да није требало да пристанемо на притиске државе, који јесу били изразито снажни, са ускраћивањем плата, инспекцијама, кривичним пријавама против декана – огромна машинерија је била покренута против високог школства, али морали смо да наставимо да пружамо подршку студентима и останемо у блокади.”

Дакле, професорка би до судњег дана блокирала факултете и ускраћивала студентима да похађају наставу, али би себе претходно да збрине у звање редовног професора без обзира на то што не би држала предавања, нити радила било шта друго, осим што би се бавила побуном. Наравно, за њу је очекивано да јој држава за такав вид делатности исплаћује плату. За њу је иначе ненормално што постоје људи који желе да живе нормалним животом, па је слично једном блокадерском налогу на друштвеној мрежи „Икс” са кога су нападнути грађани – како би требало да их буде стид и срамота јер масовно посећују радње током Црног петка као да је све нормално, дотична острвила на гласаче власти – „Њихови гласачи седе по кафићима, пијуцкају кафу, шаљу децу у школе, као да не постоје никакви други процеси.”

Очито несхваћена, а опет тешко јој је и да призна како је опција за коју се залаже доживела крах и како обични људи само желе да живе нормалним животима, професорка се љути и на оне што желе децу да шаљу у школе. За њу је живот улица, побуна, анархизам, бескрајни безидејни протести, малтретирање неистомишљеника и сејање увреда на њихов рачун. Но, мимо овако испољеног лудила, она у својим дневничким белешкама ипак изражава страх да ли ће јој бити продужен уговор о раду, те тиме заправо показује да када почне да гори око њене позадине, онда више није омладинка Мара жестока револуционарка. Одједном је страх хвата да ли ће студентима успети да зада вежбе и да им прегледа договорене радове. Не разумем ту забринутост ако већ има жељу да се предавања уопште не држе и да се све блокира. Заправо, можда ипак разумем. Већина тих „великих револуционара” су најобичнији лицемери и кукавице. Јаки у чопору, но када дође време одговорности онда колективно цмиздре и кукају по разним медијским платформама и глуме жртве. Тако и ова назови професорка.

На крају, држава да добро размисли и да укине бесмислену катедру на Филозофском факултету у Новом Саду коју је оформио Динко Грухоњић. Нема смисла да грађани финансирају политичку делатност радикалних левичара и анархиста и крајње антисрпски настројеног професорског кадра са те катедре.

*Народни посланик

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа