Без баласта самилости

Била је то уобичајена гужва, ни по чему вредна помена ил’ слова. Свакодневица једне од највећих престоничких акушерских клиника, лишена баласта самилости ил’ душебрижја. Погон, као и сваки други у којем се рутинирано намиче дневница. Нервозни пацијенти вијају исфрустриране медицинске сестре, сестре вијају поблесавеле лекаре, лекари јуре надобудне начелнике одељења и тако довека, у зачараном кругу.

Некако је њен торбак свима био на путу, колико год да га је привлачила себи. Мали, сељачки, онако згодан да се тобоже случајно очеше ногом и да му се "утроба" распе по чекаоници...

Са сваким се удахом борила, као да над Савом и Дунавом мањка ваздуха. Извијала се ка улазним вратима кад год их неко отвори да буде прва кад ваздух покуља кроз хол. Ко зна каквих се све прича о Београду наслушала?!

Висока, сувоњава и уплашена, огромног стомака као да је под блузу цело село сакрила, а не једно дете. Требало је одавно да дође на завршне прегледе и да ту одлежи последње дане пред порођај. Требало је, али досад је и много шта у њеном животу требало да је, па није. Мужа су јој обогаљиле неисправне надничарске машине, свекрву преломиле болести а њу стигли послови за све њих.

Стисла је упут као да је тапија, па тек врх покаже како ко од медицинског особља набаса у тај крај ходника. Устане, оде до шалтера, стоји који минут па се врати и седне.

Дрзнуло се простодушно сељаче да прекида онај круг у којем свако сваког вија, а не стиже, верујући да је особље ту због пацијената, а не обратно?!

Има упут, има дијагнозу, али нема везу и стрпљења. Ова друга два адута потиру она прва и нема ту преседана. Топло јој је, суво јој је, има своје парче пластичног одморишта и нека чека, чека, чека...

– Извините ја сам од јутрос ту, може ли неки доктор да ме прими... треба да легнем, ево имам упут... није ми добро... мука ми је... – истрча напокон из ње глас, а не би само да је знао:

– Слушај девојко, ниси ти овде једина и не носиш само ти дете! Ако би, госпођо, већ да се породиш у Београду, онда седи, ћути и чекај да дођеш на ред! Мала вам је Србија па би баш сви овде... – засикта то мало, ништавно створење сакривено иза светачко беле боје мантила и титуле некакве "сестре"?! Сачувај нас Боже такве "браће" и "сестара". Сачувај и наше душмане, не заслужују то ни они...

Нажалост, овај догађај није измишљен. Нажалост, овај догађај није усамљен. Нажалост, још једино што нам је остало да ко мантру понављамо јесте то – нажалост.

За који дан се ево навршава равно осам векова од постања прве болнице у Србији. Била је то она, у порти студеничког манастира, коју је свети Сава основао и освештао.

И ево, да сад тим столећима положимо рачуне, шта бисмо им рекли?!

Више нису видари и травари, данас су то доктори и лекари, а све друго је мање-више исто.

Болнице су једнако жалосна места као и у средњем веку. Смрт је кудикамо исплативија од лечења и барем је има за све. Никаква протекција ту није потребна. Хипократови посленици раде у катастрофалним условима што их априори, у земљи Србији, аболира од сваке одговорности за евентуалне грешке. Њихове грешке вешто покрива земља што драстично смањује могућност да ико због њих одговара.

Што не може земља могу колеге по оној мудрости: "Врана врани очи не вади."

Горепоменути Хипократ осим моралне и професионалне има и јасно профилисану материјалну вредност. Најпрецизнији дијагностички инструмент је – евро. За све остале се заказује по два, три, четири, шест месеци унапред.

Што се у осталим земљама зове мито, код нас се подводи под "част за лекара". Пацијент је дужан да је понуди а докторова је "срамота" да је одбије. Хируршке интервенције се у немалом броју случајева завршавају по принципу: мој материјал, ваше руке. Односно, пацијент прибавља све потребне сировине и медикаменте а хирургово је само да га отвори и затвори.

Превентива је сведена на: "ваљда неће", а куратива на: "можда успе".

Болнице много тога немају, али одскора имају дежурне свештенике. Чему човек да се нада када му после јутарње визите уђе поп?!

Све у свему, тужна и јадовна слика. Свеукупна: здравства уопште, стања по болницама, односом здравствених радника према пацијентима па самим тим и људи према животу.

Наравно, нису сви лекари исти и свакако је много више жита од кукоља, али се кукољ толико разгранао да се жито до њега све слабије види.

Статистика вели да је не тако давно највећи страх нашег човека био: онај од болести.  Где да забележи па да остане за векове записано да је сада у земљи Србији највећи страх од излечења јер човек зна шта га чека на путу до њега. Све то се да свести у једну поразну реченицу: "Сувише сам болестан да бих губио време тражећи лека."

Болнички ходници су постали катакомбе по којима засигурно још лутају неки несрећници који су имали заказано минуле године.

А када се коначно снађу и дохвате шалтера чуће само: да ли сте слободни 15. априла 2008. године, у 11 сати?

У принципу сам слободан, уколико претекнем до тог априла, наредне године...