Здравље Србије

Просечни Србин се лечи боље од просечног Американца.
Зашто да не поверујете у ову реченицу, када она стиже од министра здравља Србије који тврди да смо по доступности здравствене заштите обичним људима, али и универзалном приступу лечења, далеко испред Америке, у којој чак 40 милиона људи нема здравствено осигурање. Управо зато у свим изборним кампањама у Америци незаобилазна су и најгласнија баш обећања да ће се људи боље лечити и да ће баш председник кога изаберу покренути "нову, сасвим другачију реформу у здравству". Па и по томе личимо помало на Америку, јер пред сваке изборе и нама обећавају, између осталог, боље лечење. Тако смо до сада у Србији претурили преко главе већ осам реформи у здравству. Термин реформе у здравству се код нас толико "излизао", да и политичари и министри радије уместо реформи обећавају "унапређење здравственог система".

У Србији у овом часу има 86 скенера, од чега су 62 у државном сектору, од којих су 16 најсавременији, тзв. мултислајсни. Уосталом, ових дана и до нас је стигао извештај Светске здравствене организације, Уницефа, Светске банке и још три престижне организације по којем Америка дели 41. место у свету, ни мање ни више него са Белорусијом и Србијом, по смрти жена на порођају, што је иначе један од најважнијих показатеља развијености једног здравственог система. Грађани се највише жале на листе чекања за неке операције и прегледе. Тешко помажу уверавања да је пре седам година или десет било много горе, да су људи умирали не дочекавши пејсмејкере или операцију на срцу. Заиста, онај ко је објективан не може да тврди да су синоним за здравство Србије баш "гвоздени кревет, два ћебета и лоша болничка храна" (мада има и тога у нашим скрајнутим, провинцијским, али и престоничким болницама), а да не види да више не постоје листе чекања за пејсмејкере, за које смо од међународних експерата добили признање да смо бољи и од Словеније и од Хрватске.

Једна од најтежих лекција које смо сви заједно научили ових година јесте да је у Србији, као и у свим земљама света, медицина скупа, тј. да лечење и здравствене услуге нису бесплатне. Ту је заправо негде и основна разлика између савремене медицине у Србији данас и оне од пре 800 година. Пре осам векова, свети Сава је у манастиру Студеници основао прву болницу и тиме смо се придужили породици европске медицине. Тешко је било борити се у то време са епидемијом куге и глади, али у нашем народу се нашло мудрости и хуманости да се манастирске двери отворе за болесне, који су тада лечени лековитим травама. Некада је лековита била и топла реч и нега "работника", како су се у српској редакцији старословенског језика називали први доктори, који су припремали лекове, лечили и неговали болесне. Дуга је традиција хумане бриге за друге у нашем народу. Вековима касније задржала се навика у народу да учитеље и лекаре, и у градовима и најудаљенијем заселку, обични смртници највише цене. Али још тада су својим болесницима мудро, ваљда за векове унапред, лекари, работници у болници при манастиру Студеница, препоручивали "стрпљење у лечењу и скромност у прохтевима".

Први лекари, односно видари у Србији називани су "безсребреницима", а Дамјан и Козма су чак због своје племените особине да сиротињу лече бесплатно – проглашени свецима. Наравно, наши доктори данас немају амбиције ни да их сматрају свецима, ни да их кују у бесмртнике, већ само да буду одговарајуће плаћени за оно што раде. Надлежни тврде да наши лекари више не могу да се ваде на бедне плате, јер оне више нису такве. Дају пример да лекари на специјализацији у Хамбургу, на пример, имају 1.700 евра, а они који су већ положили специјалистички испит 3.500 евра, а колико је Немачка богатија од Србије.

Лекарска професија се, међутим, не бори само за веће плате, већ за више достојанства и уважавања. Негодује због прозивања и стављања свих лекара на стуб срама, најчешће због мита који тражи појединац или грешке коју опет направи неко са именом и презименом, а љага пада на целу професију. Тако је, када се 20 лекара бори две недеље за живот дечака коме су трансплантирали режањ очеве јетре, то вест која се "потроши" за два дана, а свака афера у коју је умешан лекар развлачи се по медијима најмање две недеље.

Свако има своје мишљење о томе какав је однос лекара према пацијентима и оно, наравно, увек зависи од личног искуства. Последња истраживања задовољства корисника здравствених услуга квалитетом тих услуга у анонимним анкетама показују да је болничком услугом у 2006. години било задовољно чак 72,8 испитаника у односу на 60,4 пре шест година. Али, мали кикс је довољан за лавину оптужби да здравство у Србији ништа не ваља. На пример, довољно је да на Институту за онкологију и радиологију у Београду првих хладних октобарских дана не ради грејање и да пацијенти морају да се греју грејалицама и покривају са два ћебета, као уз ратној болници у Ваљеву током епидемије пегавца, па да јавност не жели да саслуша објашњења надлежних да у једној од 18 топлана које су до прошле године биле највећи загађивач радови касне, али да ће ускоро све клинике и институти имати најсавременије грејање на гас...