Тринаести месец и изборна година

Нема података да је Александар Вучић сујеверан, јер уместо у стаклену куглу, он верује искључиво у своју политику, бројке и дубинска истраживања јавног мњења. Уосталом, ни Марко Уљаревић, који му свакодневно испоручује статистичко расположење Срба, не личи на великог врача. Зато је пре неколико дана председник Србије, у тринаестом месецу политичке и друштвене кризе и током владавине која је ушла у тринаесту годину, лежерно најавио изборну годину!

Неки други вождови су упропашћавали себе, верујући више у онострано, него у математику, па би ову необичну коинциденцију броја 13 избегли по сваку цену. Кажу да је баксузан. Један од њих је Слободан Милошевић, који је слепо веровао својој жени Мири Марковић, док је она више веровала у извесног Роберта, личног пророка и црног мага панамског диктатора Норијеге. Мира је како у Маркса, Енгелса и Прву пролетерску, веровала и у законе оностраног. Тако је, уместо да дигитроном рачуна бројно стање својих бирача и темпира датум избора, консултовала дотичног Роберта. Тражила је од њега да јој предложи датум председничких избора, а он јој је препоручио неки дан који је одредио срећну политичку судбину брачног пара са Дедиња. Мира се сетила да је то датум Осме седнице и заокружила 24. септембар.

Како ми је ово испричао Миломир Марић у телевизијској емисији, а Марић уме да замути воду, помислио сам да се ради о његовом егзибиционизму. Међутим, поред њега је седео Чедомир Јовановић, кључни оперативац ДОС-а уз Зорана Ђинђића који је потврдио ову причу.

И Борис Тадић је, како га је оплео Александар Тијанић, тада директор РТС-а, доносио кључне политичке одлуке користећи савете извесне београдске врачаре. Борис је то оштро демантовао, али како је мој пријатељ из ДС-а, у време Бориса средњи ешалон, такође свраћао код дотичне чекајући у колони демократа као у Ургентном центру викендом, помислио сам да Тијанић можда није испалио тек онако враџбинску клетву по Тадићу.

Још један од вождова, Војислав Коштуница, бавио се делимично езотеријом, али не тако што је хипнотисано веровао, већ је легенду о Тарабићима искористио као врхунски спин, свакако један од највећих у историји модерног вишестраначја. Пред изборе, тачније лета 2000. године раширила се прича из, како су веровали, Креманског пророчанства. Чланови угледне породице Тарабић су прорекли да ће на власт доћи човек из народа чије ће презиме бити исто као име места из кога потиче. Било је лако спојити Коштуниће и Коштуницу и магија је створена! Ову идеју пласирао је славни драмски писац Душан Ковачевић. И лавина је кренула.

Одлучивши да најави парламентарне, а можда и председничка изборе у мају или децембру 2026. и проглашавајући нову изборну годину, Вучић се руководио искључиво политичким прагматизмом. После локалних избора у Неготину, Мионици и Сечњу, као малим изборним лабораторијама које мере ЦРП политичке слике у Срба, показало се да је сачувао свој рејтинг, уз рачуницу која се показала у Мионици: број гласова оних који су против његове политике само се прелио из резервоара парламентарних опозиционих странака у цистерну студената у блокади, ма у ком агрегатном стању се појављују.

У својој стратегији, Вучић није изгубио своје бирачко тело, већ се током кризе показало да се права политичка борба води на антивучићевском фронту, где студенти покушавају да избришу опозицију и заузму њено место. То нису морали да проричу никакви магови, врачеви или вуду-жене. Та борба ће се тек распламсати, што ће окрњити и парламентарну опозицију и фикцијску студентску листу која, са становишта кадрирања, чланова и потенцијалних носилаца, заиста поприма обрисе политичког духа. Не зна се ко их бира, само се наслућује ко ће бити на њој, док ће се права борба прса у прса водити око носиоца листе. А Вучић зна како се бори против духова: уместо да једе бели лук, сваког другог дана се приказује по телевизијама или на терену где увелико води кампању са поруком да и те како постоји!

С једне стране, Вучић је тако стабилизовао свој рејтинг, а с друге, пружајући руку за дијалог, покушава да разочаране, нарочито колебљиве бираче привуче или ка себи или их врати у апстиненте. За разлику од њега, опозиционе странке и студенти у блокади и њихови идеолози, како воле да им нежно тепају провладини таблоиди, учинили су све да прекрше кључни закон политике: ако хоћеш победу, мораш привући гласаче противника на своју страну. Његови опоненти су, међутим, чинили све да Вучићеве присталице удаље што даље од себе, најављујући са слашћу да ће их бацати у реку, јахати или динстати, пржити и пећи, што је била кулинарска политичка порука социолога Јове Бакића. На опште изненађење старих политичких мудраца, Јовини рецепти су постали мејнстрим антивладине политике. Од претњи различитим ритуалним радњама над напредњацима и онима који заокружују Вучића, чинили су још једну, већу грешку која ће ући у анале антиполитике. Проглашавали су их за особе са мањком предњих зуба и сврставали их у људски отпад, истовремено издавајући лиценце самима себи као интелектуално и морално супериорном класом. Кључна, завршна грешка јесте коришћене речи „ћацад”, што можда не друштвеним мрежама може деловати духовито, али ко ће од кандидата за обор, заокружити оне који сматрају да им је место да праве друштво тим племенитим животињама. Копајући све дубљи канал, Вучићеви политички противници су све више губили прилику да део бирача прескочи тај амбис и заокружи њих.

Ту долазимо да занимљивог парадокса. Ако српску политику сведемо на два доминантна психолошка обрасца последњих 25 година, то би била два феномена: „фактор Вучић” и „фактор Коштуница”.

Наизглед потпуно различити, обојица су суштински слични у кључној ствари схватања српског менталитета, а самим тим и политике. Успели су, свако на свој начин, оно што је у Србији најтеже – да преузму подршку из потпуно супротних политичких табора. Често се прави паралела између Александра Вучића и Зорана Ђинђића, на основу њиховог леденог прагматизма, енергичности и радног елана. Али, Ђинђић није могао да оствари победу у игри „један на један”, па је на изборима 24. септембра 2000. године, као председнички кандидат изабран Војислав Коштуница.

Лидер тада мале странке ДСС није победио само Милошевића.

Он је урадио нешто још невероватније: око милион бирача, који никада не би подржали опозицију, прешло је на његову страну. Дакле, они који су после Газиместана довели Милошевића на српски престо, 24. септембра су га одатле склонили. Сваки други кандидат ДОС-а изгубио би изборе, па би се показало да је маг Роберто ипак био у праву.

Али, Коштуница је деловао пристојно, конзервативно, државотворно, ненаметљиво, без икакве агресије, као политичка фигура која смирује тензије. Био је довољно демократа да задовољи ДОС и довољно националиста да преведе слобисте ка себи својом антихаризмом! Док су остали лидери ДОС-а обећавали лустрацију и бруталну освету, Коштуница је гласачима и функционерима СПС-а и ЈУЛ-а нудио безбедно уточиште, па су многи у њему пронашли сигурну кућу, уместо обор!

Александар Вучић је учинио нешто још радикалније. Он је, осим што је променио себе, променио и политичку мапу Србије. Од жестоког радикала, постао је архитекта проевропске Српске напредне странке. Тако је усисао све што је остало на терену. Кадрове, оперативце, мреже ДС-а, ДСС-а, СПО-а, Г17-плус. Оно што је најважније, превео је ка себи велики део њихових гласача. Зато је његов рејтинг све више растао. Осим што не воле да се бацају у воду, Срби воле победнике.

Вучић је привукао националисте, проевропљане, умерене и бирократе, прелетаче, локалне ауторитете, створивши партију у којој свако може пронаћи себе, опет на свој начин. Уместо освете, на послужавнику је понудио мир, стабилност и једну врсту друштвеног договора, оствареног у најширој коалицији: од одбеглог Вука Драшковића, до Александра Вулина. Вечни Ивица Дачић и Расим Љајић који је сам у традиционалној и конзервативној Мионици узео око 3,7 одсто се подразумевају.

И многи Коштуничини људи су прихватили такав дил. Од видљивих, попут Миленка Јованова, Петра Петковића, Небојше Бакареца, до Војиног најповерљивијег човека за специјалне операције Дејана Михајлова. Код Коштунице је био тек нешто видљив, код Вучића је потпуно невидљив.

Отуда студенти у блокади и опозиција траже новог Коштуницу. Међутим, на својој страни немају ни приближно играча таквог калибра, док се онај који би више него задовољио те критеријуме налази на супротној страни. Али, како да гласају за ненадлежну институцију?