Болничка визита (не)иде у Хад

Горан Бабић, књижевник, на својој кожи осетио је нељубазност јавних службеница, сестара на одељењу интензивне неге једне београдске клинике. Човек који се из многих разлога осећа као "свједок овдашње хисторије" описао је своје болничке успомене као театар крвавог апсурда.

– Шта смешта болеснике из блиставила хируршке сале право у смрад прљавих, поломљених, покварених, усраних купатила у којима се најнемоћније биће, пререзани човек, пет дана не може честито опрати? Да ли само то што велика, свечана, "парадна визита" још ни једном није крочила у "Хад"? Тамо где господари скромна чистачица, она брижна и сирота што приватно гаји кокошке, а овде обавља послове сличне онима које на губилишту обавља џелат. Ипак, она у тај ужас угази бар једном, док господа "визитори" не угазе никада – казује Бабић.

Догодовштине из градске клинике, неизмишљене, већ стварне, цртице из једне болнице смештене у Београду, не у Тунгузији, имају гротескну ноту коју Бабић дочарава речима.

– Ако у тој болници затражиш, на пример, додатну столицу, јер ти, из неког разлога, треба, у особљу се исти час пробуди легендарна балканска шпијунчина, те особље једногласно, као да је дуго и хорски вежбало, каже: "Нема". Не може једна гуза на две столице. "Неће гуза, него гуска", брани се сироти, а упишани болесник. "Гуску на под!", одговара хор. "Не могу се, овакав, сагнути", узвраћам намучен. "Гуску међу ноге!" одговарају. "А кад је напуним?" "Зови нас", дадоше лажну наду оне којима је љубазност посао. "Звао сам, нико не долази." "Ајде, бога ти, не би био први да се у кревет помокриш", помирљиво ће на крају баба, бабускара свеколиког апсурда – описао је Бабић сцену која се дешавала.

Ако је судити на основу његових речи, у болнице је боље никад не улазити. А ако се у болницу мора, онда се у њој што краће задржати.

– Тек ћемо видети како ћемо преживети ову жутицу. Сећам се да је моја кћерка, кад смо се недавно накратко зауставили на аутобуској станици у Чачку, граду нашег "капиталца", одбила да уђе у јавни тоалет. Толико је био прљав и смрдљив да дете ни у муци то није могло поднети. Како онда у том и таквом смраду умаћи, одолети погибељној жутици и свакој другој болести – пита се Бабић, па нуди одговор: – Можда је решење да лошег министра трампимо за бољи WС. Да свака ствар дође на своје место, а ми успут да оздравимо.