Борба за достојанствено умирање

Наша земља је једна од ретких земаља у Европи која нема организовано и специјализовано палијативно збрињавање терминално оболелих онколошких и других неизлечивих болесника. У тим тешким  часовима пацијент и његова породица су најчешће препуштени сами себи, осуђени на додатне патње, бол и личну сналажљивост због скучених стамбених услова, презапослености укућана, више генерација у једном стану и одбијања болница да примају ову категорију болесника, јер би врло брзо сви капацитети били потпуно загушени. У жељи да помогну и себи и својим ближњим, чланови породице обилазе болнице са надом да ће успети да сместе пацијента. Нажалост, ако им то и пође за руком – у болницама их чека особље које је већ преоптерећено бригом о акутно оболелим и није довољно едуковано да помогне ни пацијенту ни породици у овој специфичној ситуацији, што за све заједно представља додатни стрес. Пацијенти умиру изоловани, уплашени, често у боловима, а при том заузимају кревете у болницама који би другима много више користили.

Да би се овај проблем решио на задовољавајући начин, како за оболеле тако и за друштво у целини, потребно га је првенствено препознати, признати његово постојање и проценити који је то пут који ће најбрже довести до развоја квалитетног палијативног збрињавања. Задовољавајуће решење захтева блиску сарадњу Министарства здравља, Министарства за рад и социјалну политику, представника локалне власти, цивилног друштва, професионалаца који ће га спроводити и јавности. Такође је неопходна и едукација у овој области, како професионалаца тако и јавности. Професионалце би требало научити томе да поред успешног сузбијања физичких симптома болести (бол, мучнина, гушење итд) постоје и многи други – психолошки, социјални и духовни – проблеми како оболелих тако и чланова њихових породица, чији су животи и судбине такође снажно обележени болешћу њихових најближих, а које сами не могу да разреше. Јавност би требало да схвати да болнице нису места где се проблеми тешких, често умирућих, болесника и њихових породица могу решавати. Са друге стране, иста та јавност има и право и обавезу да од власти захтева да почне са решавањем тих проблема, пре свега дефинисањем јасне националне политике о том питању чији ће циљ бити оснивање специјализованих служби за палијативно збрињавање терминално оболелих у целој земљи и њихово интегрисање у систем здравствене и социјалне заштите. Овај проблем се не може даље одлагати из више разлога: број оболелих од малигних и других неизлечивих болест сваког дана ће бити све већи, лечење ових болести је често неефикасно, а материјални ресурси су више него ограничени. Баш због ограничених материјалних ресурса, већина земаља у свету се определила да у збрињавању ових пацијената равноправно учествују државне институције и невладин непрофитабилни сектор, јер би све услуге пацијентима требало да буду бесплатне. Сарадњом ова два сектора пацијенти добијају специјализоване установе за квалитетно збрињавање, а држава смањује трошкове здравствене заштите за ове пацијенте. У часу када нам тек предстоји реорганизација здравствене службе, пружа нам се прилика да овај проблем озбиљно размотримо, искористимо туђа искуства и покушамо да ухватимо корак са земљама које су га давно препознале и тиме показале своје самопоштовање.

Палијативно збрињавање не утиче на дужину преживљавања, оно не "додаје дане животу", али додаје квалитет преосталим данима. Ово се постиже квалитетном контролом бола и других симптома неизлечиве болести али, истовремено и психолошком, социјалном и духовном подршком пацијената и чланова њихове породице. Оно прихвата смрт као очекивани чин живота и као неминовност.

Због своје хуманости овај концепт се проширио на све континенте, тако да у овом часу у преко 130 земаља света постоји близу 9.000 специјализованих организација које се баве искључиво збрињавањем неизлечивих болесника.