Имао сам заиста срећу

Изложба Радована Крагуља под називом „Attention Cattle Crossing”, уметника који од шездесетих година живи и ради у иностранству, управо се одржава у Ликовној галерији Културног центра Београда и моћи ће да се погледа до 30. јануара. Ово је прилика да наша публика, после десет година паузе, поново види радове Крагуља и то захваљујући Зорану Гаврићу, прошлогодишњем добитнику награде „Лазар Трифуновић” за ликовну критику на чији предлог је све и организовано у циклусу „Критичари су изабрали”.

Радован Крагуљ се школовао у Београду, а потом у Лондону, где је живео 15 година. Потом се сели у Париз где и данас ствара. Излагао је широм света а његови радови се налазе у важним збиркама Британског музеја, Музеја модерне уметности у Њујорку, Националној библиотеци у Паризу. Изложбу, која је управо пред нама, чине свеске, модели, скулптуре, тродимензионални цртежи и слике, видео пројекција. Радови овог, и у свету признатог, уметника говоре о потчињавању природе човеку, његовом удаљавању од животне средине, о повезивању уметности и природе.

Како је настала ова изложба? Како се осећате у Београду, после дуго времена?

Ове скице, студије, забелешке које видите на изложби урадио сам у различитим просторима, док сам путовао возом, потом у посети код пријатеља, у париском метроу… једноставно, у тим моментима нисам успевао себе да зауставим. Цртао сам чак и на коленима те, 1974. Овде видите преглед оног што сам створио у претходних 35 година. Дошао сам на идеју да ова изложба има такву врсту сценографије која омогућава посетиоцу да са лакоћом баци поглед на све оно што је изложено. Рачунао сам на тај, први утисак публике. Цртежи, забелешке се налазе у овим свескама којих је око тридесетак, од којих свака има око педесетак страница.

Како се осећам? Прошла је деценија од мог претходног излагања у Београду, осећам се врло добро овде, у контакту са пријатељима, колегама, обичним светом. Мислим да се људи принципијелно нису уопште изменили. Остале су и даље важне оне елементарне људске особине.

Шта бисте издвојили као битно у том периоду од три и по деценије Вашег рада и да ли је ово нека врста ретроспективе?

Ово није ретроспектива, ово је врста рефлекса и контемплације на тај период стварања. Решио сам да га представим визуелно, а они који се интересују за детаље биће у могућности да допуне та знања неким додатним материјалом у каталозима и на мом сајту. Период од три и по деценије описао бих као интензивно ангажовање на једну тему. И дан-данас на томе радим. То је тема везана за екологију, за човека и његову околину. Све што је слично човеку било је предмет мог интересовања. Као уметник сам се трудио како да пронађем форму да то представим у својим радовима.

Догодило се да сте веома рано отишли у свет, а Ваша прва станица је била Енглеска. Како сте се одлучили да тамо живите?

У Лондон сам отишао 1961, захваљујући конкурсу за стипендију Британског савета. Разлог мог одласка у Лондон је био да продужим студије и комплетирам образовање. Имао сам заиста срећу. После тога су ми три уметничке школе у Великој Британији нудиле место професора и тако сам одлучио да тамо останем. У Лондону је у то време почела са радом издавачка кућа која је објављивала графике савремених уметника, као што је, на пример, Дејвид Хокни, уметник поп-арта. За мене је то било значајно. Тамо сам провео 15 година, али сам стално долазио на ове просторе. Тада је било уобичајено да се организују размене изложби графика. Љубљански бијенале је почео шездесетих, Венецијански бијенале је у то време представљао уметнике као што је Роберт Раушенберг… То је била популаризација поп-арта, период јаког економског бума у Европи. Потом сам се из Лондона 1976. преселио у Париз, где сам имао професионалне и пријатељске контакте. Закључио сам да је то била добра одлука.

Ко је утицао на Вас у уметничком смислу?

Тешко је одговорити на то. На почетку моје каријере, још у Београду педесетих година, била је организована фина изложба савремене графике у Масариковом павиљону. Био сам одушевљен савременим графикама Јапана, а поготову оним Јоза Хамагучија. Написао сам му и писмо, а догодило се да смо се на путу за Лондон чак и срели. Он ради у техници мецо тинте на којој већ дуго и ја радим. То није само техника; реч је о минималистичком стилу са елементима традиционалног.

А колико је минимализам типичан за Вас?

С времена на време, кад бацим поглед уназад и видим неки рад из шездесетих, схватим да је код мене још тада постојао неки елеменат који је тежио свођењу форме. Да, постојао је тај минималистички приступ у мом раду, свођење на нешто што одмах препознате и о том потом размишљате. Мислим да је уметност баш то – утисак, једна импресија, фасцинирање, а о свему другом што остаје можете да размишљате и правите закључке, анализе. Неке ствари је јако тешко објаснити, и у томе је лепота уметности.

Шта Вас води кроз свет стварања?

Води ме запажање у било којем простору, у било које доба. То је присутно и код обичног човека. Не, нисам размишљао о томе да моја дела имају поруку. Патронајзинг, реч у енглеском језику, говори о моралисању у вези са неким стварима и има значење како је то сувишно. Ова изложба, коју сад видите, јесте прототип још једног пројекта, путујуће изложбе коју ћу одржати у будућности... али, још не знам у ком граду.