Само један дан

И овога јутра хитна помоћ гостује на телевизији. Докторка је очигледно специјализирала шоу-бизнис – заиста уме дивно да објасни како хронични болесници не треба да излазе без преке потребе, те да свакако узимају лекове. Савршена дикција, готово заводљив глас, осећај за време – прилог траје минут и по, ни секунд више.

Задушнице су, али живот мора даље. Пре него што кренем у дневни поход, будим се уз кафу и јутарњи програм. Сви жанрови су на броју. Неколико кратких хорора о јучерашњим покољима у породицама. Комедиографија и даље постоји захваљујући демократији. Уместо некадашњих духовитих серија, довољно је неколико одломака из Скупштине да вам "ставови" увеселе дан. Следи извештај са бар две модне ревије. Чиста филозофија! Лаже ко каже да има одговор на питање: ко је данас успешан, лопов, поштен, жена сумњивог морала или славна личност? Тек, мода пружа увид у џет-сет, а ко неће да гледа, поглед ће му пасти на сопствени пивски стомак. Рекламе. За пиво, разуме се. На крају, ако стане, тај минут за културу. И то је превише за досадну причу о приватизацији културе, о чијем исходу ама баш нико није обавештен.

Крећем. Обилазим прехлађену баку са другог спрата, уместо њене деце која, као и сав нормалан свет, чекају да наследе стан. Кашље, једва долази до даха. А да ипак зовемо хитну помоћ? "Ма ’ајте, молим вас! Па они ни за ваше годиште више не долазе, некмоли за моје!" Брине ме што нису помогли "фервекс", прополис капи, витамин Це од хиљаду милиграма, ајкулино уље и пилуле белог лука. Шта ћемо данас? ’Ајмо довицин, па ћемо питати апотекарку да ли је време за еритромицин. Бака ми даје цео новчаник, тако јој је лакше. Идем даље.

Успешна комшиница с првог спрата, у прелепој црној хаљини и астраганској бунди, улази у BMW. "А где сте ви кренули?", пита ме прекорно. Не схватам, одговарам искрено: "У набавку." "Па да! Тако нам и треба кад смо на Бога заборавили!", виче да је чује цела зграда. "На данашњи дан, ми, чланови цркве, идемо на гробље! Мислимо на наше мртве, а не као ови простаци који само пуне стомаке!"

У самоуслузи (која зачудо још није "Макси") чекам да млади месар одмери двеста грама пилећег паризера госпођи која је згрешила пре мене. Она га љупко моли: "Ако може и нека коска за куце." Њему је жао, не може. Зашто, па то је увек могло? Е, сада се кости пописују! Молим? Бизнис, госпођо, све је бизнис. Са костима? И са њима. Оне се после продају приватнику, он од њих прави коштано брашно, потом продаје приватнику који производи виршле и – да вас не замарам даљом причом. Али људски организам не може да вари кости, нема те киселине, ензиме... То је наука, госпођо, а ја вам говорим о бизнису. Жао ми је.

По подне долази ученик тек пристигао са екскурзије по Италији. Како је било? Хаос. Ухапсили нам једну професорку, знаш, ону, клептоманку, успела да побегне са мајицом, али су је стигли кад је мазнула фармерке. Друга професорка је толико псовала све време да не смем да испричам мојима. А био је и онај "гејографичар". "Срам те било!", коначно викнем и ја. "Какве су то примитивне предрасуде?! Човек има право да воли шта хоће ако другога не узнемирава!" Пошто ме је саслушао с поштовањем, испричао ми како је професор "стартовао" његовог најбољег друга. И док се опорављам од ове приче, већ стиже друга о четвртом просветном раднику који лепи деци фластере преко уста. Боже ми опрости, али нисам имала живаца да сазнам како су поједине ученице "зарадиле" за екскурзију.

Једва дочекам вече. То ми је једина прилика у дану да се смирим од вести и прича из живота. Шетам по крају, познатим улицама, срећем позната лица која се смеше неком завереничком присношћу. Јесте да и тада свако има своју причу, али се бар труди да је исприча увиђавно, стилом што различитијим од оног телевизијског. "Е, јесте бандит онај директор! Замислите, комшинице, још нам није уплатио ауторска права, а врти наш це-де свакога дана! Али да вам кажем нешто – џабе му те паре кад је и даље најружнији пират кога сам видео", смеје се комшија естрадни уметник и вади из џепа це-де. "Ево, нарезао сам вам ’Ил диво’ да уживате! Чиста терапија! Лечи живце, ма, лечи од целог овог живота! Само слушајте и видећете – ко руком однесено."