Тито и ја

Четвртак, 23. октобар 2025, освануо је као „још један диван дан”. Тог дивног дана Миладин Малишић Милаш, мој вишегодишњи заменик и поуздани сарадник, скоро пола столећа грађанин Земуна по повратку, а након устаљеног сезонског боравка у родном селу Долац, предграђу Берана на северу Црне Горе, јавља да је, између осталих плодова овопролећних повртарских активности, допремио и два нарамка раштана, култивисаног дивљег купуса, чиме је дао знак за почетак традиционалног окупљања нас неколицине у земунском ресторану „Шавник” на раштанијади, гозби. 
На овогодишњем симпозијуму, поред осталих, учествовали су и Никола Шаиновић Шаја, Драгослав Словић Бато, Душко Матковић Дуле, Зоран Анђелковић Баки и Љиљана Марковић, професор историје, са супругом Миланом, дугогодишњим директором у индустрији за производњу фабрика „Иво Лола Рибар” из Железника, Београд. 
Час историје могао је да почне. 
Шаиновић почиње са својим казивањима, од тога како је шиптарска терористичка организација ОВК, уз помоћ Клинтонових чиновника, брзометно прерасла у борце за слободу, преко Рачка, Рамбујеа, до Хашког трибунала као казнене експедиције за хероје одбране своје отаџбине Србије од агресије НАТО-а. 
Баки приповеда како се жестоко борио против ала и врана, белосветских превараната и силеџија, и то у својству председника Извршног већа јужне српске покрајине Метохије и Косова, док Душко Матковић говори о свом доприносу прављењу српске историје са позиција министра индустрије у Влади Републике Србије и генералног директора железаре „Сартид” из Смедерева. 
У нечему смо сви сагласни – „историју мењају изузетни појединци, вође, као што поредак планетама одређује Сунце”. Такође и да независност, територијални интегритет, суверенитет и снага једне државе зависе пре свега од развијености њене економије, односно привреде, а не од политике, дипломатије, науке, уметности, културе, или спорта, јер су све те активности секундарне и представљају надградњу, односно алате за остваривање примарног циља – пун стомак. (Хомо сапијенс је морао дневно да пређе по 40 километара да би обезбедио храну ради опстанка и даљег развоја.) Нација и њено руководство које то не схвата осуђени су на понижења и нестанак. 
Из новије историје најсликовитији пример примене максиме „Снажна економија пре свега” јесу САД. Иако постоје свега два и по столећа, одлучиле су да током трајања Другог светског рата усвоје паклени план „Велика област”, коју би, по окончању рата потчинили потребама своје привреде, а по могућству и читав свет. Зато сваки кутак земљине кугле у којем се налазе ретки минерали и други облици природног богатства и дан-данас проглашавају за свој национални интерес. 
Раритет је да сам захваљујући једној индиректној и једној непосредној одлуци два наша владара доспео међу градитеље, односно ствараоце историје Србије. Наиме, Тито је приликом своје друге званичне посете Сједињеним Америчким Државама, 1973, изразио жељу да посети спомен-собу ЈВуО, односно четнички музеј. При разгледању експоната задржао се испред фотографије с натписом „Марко Бјелић, херој”. Тито се обратио најближем сараднику речима, парафразирам: „А њу, богаму, провјерите кога овај Бјелић има тамо код нас” (према казивањима Николе Кмезића датим свом лекару кардиологу академику Вучини Шћекићу). 
Мој отац Марко, краљев гардиста, припадник четничког покрета, с непуних 36 година погинуо је почетком 1942, оставивши за собом супругу и три сина – од две недеље, три и пет година живота. 
Након завршених студија и одслужења војног рока, са око три године радног искуства, септембра 1969. нашао сам се међу руководећим кадром фабрике „Прва петолетка” у Брусу испод Копаоника, а већ 1971. изабран сам од комуниста Александровца и Бруса за члана Четврте конференције СК Србије, где сам 1972. са говорнице у здању Савезне народне скупштине Југославије, где је одржавана седница под председништвом Марка Никезића, Латинке Перовић и Мирка Чанадановића, упитао: „Имамо ли довољно јасну политику решавања проблема неусклађеног развоја појединих региона? Неразвијеност треба савлађивати системским мерама, а не дотацијама.” 
Са пуне 33 године изабран сам крајем 1972. за директора фабрике с више од 300 запослених. Није прошло ни годину дана од тада, а одлука Јосипа Броза морала је да се реализује. Надлежни партијски и државни органи затражили су да се беспоговорно повучем са свих функција у СКЈ и са места директора фабрике, јер се „сазнало” да ми је отац погинуо „као колаборациониста непријатеља”. Одбио сам захтев с образложењем да је мој отац дао свој млади живот „за краља и отаџбину”, баш какву је заклетву и положио при ступању у краљеву гарду. Никада ми то није опроштено. По хитном поступку искључен сам из СКЈ, и то од стране општинске организације СК, јер су се и фабричка организација и општински комитет оградили од таквог захтева. Створена је невиђена афера у тадашњој Србији и Југославији, названа „Бруски случај”, о којој су писала сва југословенска и српска гласила, па чак и црквени лист „Православље” из Париза. У то време догодило се чудо. Читав колектив је стао уз свог директора. Организовано су се упутили аутобусима и дошли испред Маршалата на Дедињу. Радницима се обратио Мирко Милутиновић, шеф кабинета, и обећао да ће упознати Тита. И било је тако. 
Након неколико дана на адресу колектива „Прва петолетка” у Брусу стигло је писмо следеће садржине, парафразирам: „Председник је упознат са ситуацијом у вашем колективу, а по устаљеној пракси задужује проф. др Тихомира Влашкалића, председника ЦК СКС, и Драгослава Дражу Марковића, председника Председништва Социјалистичке Републике Србије, да хитно реше настали проблем.” Писмо је прочитано на збору радних људи фабрике уз бурно одобравање и наду за позитивно решење. 
Стамболић ме у својству секретара ЦК СКС позива на договор у зграду ЦК СКЈ на Ушћу. Након једночасовног разговора одбио сам да се повучем с места директора и додао: „Измислите било који други разлог, повући ћу се.” Стамболић закључује: „Добро, Бјелићу, ви са вашим оружјем (300 радника), а ми ћемо с нашим.” 
Осуђен сам и до последњег дана издржао сам казну строгог затвора од 18 месеци. 
О истом догађају Дража Марковић у својим мемоарима „Живот и политика 1967–1978” бележи: „23. јануар 1976… Пре тога рано изјутра, разговарао сам са радном групом ЦК СКС за Брус. Ствари се тамо даље компликују, а директор Н. Бјелић врло вешто манипулише радницима, заведени његовим демагошким паролама, наступају врло организовано и смишљено. Тешко ће се наћи излаз из те ситуације, исувише се далеко отишло и тешко је сада ићи назад. Али попуштања нема. Н. Бјелић мора да иде. Само како да се то спроведе са најмање негативних последица.” 
Тако се и збило. „Тадашњи псеудогазда Југославије дебели и сваком пороку склон Доланц (Стане) наредио је бруталну одмазду, а српски кмет Стамболић (Иван) млађи имао је да буде непосредни извршилац (егзекутор). Доланц је тврд, тражи апсолутну оштрину јер је у питању контрареволуција” („Вечита одбрана II” Г. Московљевић). 
Још један куриозитет: све време робијања радници су сваког месеца од својих зарада одвајали суму до висине плате директора и предавали је са списком добротвора мојој супрузи. 
Очигледно да јаче препоруке није могло бити. „У пролеће 1991. Народна скупштина Републике Србије, конституисана након првих вишестраначких избора одржаних после Другог светског рата, поверава ми мандат за покретање производње у творници грађевинских арматура у Подујеву.” („Казивања о ’Трепчи’ 1303–2018.”) 
Постигнути резултати у реорганизованој и преименованој фабрици „Фагар” препоручују ме за национални пројекат дизања из мртвих европског привредног гиганта. После наслова „И последњи знак живота у ’Трепчи’ је угашен” („Политика”, јануар 1995), крајем месеца исте године налазим се код шефа државе Слободана Милошевића на његов позив. Након четрдесетак минута разговора, већ 2. фебруара 1995. преузео сам кормило посрнуле „Трепче”. „’Трепча’ је за непуних годину и по дана постала не само носилац економског развоја већ и значајан фактор у јачању одбрамбене способности Србије. Такође и значајан фактор у јачању девизних резерви земље, као претежан извозник, а вредност дневне (365 дана у години) производње комбината ’Трепча’ у 1996. години, као другој години спровођења Програма ревитализације за 1995. и 1996, достиже износ виши од 600.000 долара у данашњој вредности преко 1,2 милијарде долара, чему је допринео и уговор са инопартнером о претфинансирању производње у висини од 519 милиона долара, што је данас вредност већа од милијарду долара.” (Округли сто за Косово и Метохију у САНУ 24. октобра 2018.) 
Први час историје окончан је са поруком да се настави са градњом садашњости и промишљањем боље будућности.

*Генерални директор „Трепче” 
током последње деценије 20. века

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа