Ниш – У српској спортској нацији постоји небројено много појединаца, чија су дела и подвизи за незаборав и који се, заједно са својим резултатима и трофејима вечно памте. Један од таквих без сумњи је Зоран Тута Живковић, најпре голман нишког Железничара и још неких клубова у земљи, а потом прослављени репрезентативац и надасве успешан тренер и стручњак стваралац. О његовој каријери и рукомету у правом смислу животном позиву, на недавном Сајму књига у Нишу представљена је књига “Стратегија једног аса” аутора Светлане Вујчић, бивше рукометашице и репрезентативке, врхунског спортског новинара и књижевног ствараоца.

Симболике је било на претек – сајамска манифестација одржана је у Спортској хали Чаир у Нишу, “родној кући” модерног нишког, а није нескромно рећи и југословенског и српског рукомета. Исто тако, ту под кровом легендарне нишке дворане стасало је на десетине репрезентативаца и интернационалаца, рукометних стратега, са чијег је паркета и сам Живковић искорачио ка звездама и у незаустављивом походу стигао до врха рукометног света и ушао у светску историју овог спорта. А у публици и бивши и садашњи спортисти, спортски новинари, рукометаши и рукометашице, тренери и спортски радници.

Зоран Тута Живковић, ведри, чили и увек насмејани осамдесетогодишњак (рођен је 5.априла 1945.године), најтрофејнији српски рукометни стваралац, традиционално скроман и тих, препустио је другима да причају о њему и само је кратко рекао:

“Рукомет је у мојим венама и тако ће бити све док ме буде. То се никада неће променити, јер памтим све, сећам се свих генерација које су икада играле… Читав мој живот је рукомет, испуњен сам у потпуности  и пресрећан због свега што сам прошао и онога што јесам. 

Најдражи Живковићеви трофеји су, рекао је, свакако су златна медаља на Олимпијским играма 1972.године у Минхену и златна медаља са репрезентацијом на Светском првенству у Швајцарској. Много је злата, много пехара, ниска медаља и признања немогуће је све набројати.

У репрезентацији Југославије која је у Минхену 1972.године на ИО освојила злато били су капитен Хорват, Лазаревић, Каралић, Лаврнић, Мишковић, Селец, Видовић, Миљак, Покрајац, Фајфрић, Прибанић, Поповић, Бугарски, Зорко, Арсланагић и Живковић. Према речима Зорана Туте Живковића, другарство и поштовање које су имали у овој репрезентативној генерацији, ни једног тренутка није престало:

Од 2012.године, када смо као освајачи златне медаље на позив Олимпијског комитета Немачке поново заједно били у Минхену, и где нас је у Олимпијском парку на обележавању 40 година игара френетично поздравило више од 50.000 људи, виђамо се сваке године. И редовно се чујемо.

Речи колеге из златне михненске репрезентације Абаза Арсланагића на промоцији књиге о Живковићу, аутора Светлане Вујчић, легендарног спортског новинара и бивше рукометне репрезентативке, много говоре:

„Тута се први од нас из наше златне репрезентативне генерације одлучио за рукомет и тренерски посао као животни позив. Доказао се кроз југословенску лигу, у том  периоду једне од најбољих на свету. Своје репрезентативно искуство, играње и рад у Нишу, Прибоју, Црвенки, Шапцу, Зајечару, Београду и другим срединама преточио је у велика спортска остварења клубова и репрезентација које је водио. Доказао се и на интернационалној сцени у Кувајту, Египту, Катару, Тунису... Тамо где је буквално био пионир развоја рукомета и који је овај спорт подигао и довео до врхунски светских резултата”, рекао је на промоцији у Нишу Абаз Арсланагић

Понео је Зоран Живковић бројна признања током играчке и тренерске каријере са којим се поноси – добио је Орден заслуга за народ са сребрним зрацима од Председништва СФРЈ (1986.године), Мајску награду као највише спортско признање СФРЈ (1986.), Захвалницу и златан сат дар Јосипа Броза Тита за златну медаљу у Минхену и титулу Олимпијског првака (1972.), Државно признање од Емира Ек Сахаба за развој рукомета у Тунису (1988.), Орден Египта од Хосни Мубарака, Признање „Непобедив“ града Ниша (2024.) и највеће градски признање родног града Награду 11.Јануар (2025.године).

Аутор књиге о најтрофејнијем српском рукометном стручњаку и ствараоцу, под насловом „Стратегија једног аса“ је Светлана Вујчић, некадашња рукометашица и олимпијка, дугогодишњи спортски новинар и уредник у издањима Компаније И новинског гиганта ПОЛИТИКА, писац и песник, која је, поред осталог аутор и стручне монографије проф. др Бранислава Покрајца, као и романсијерску биографију Светлане Цеце Китић, са којом је заједно играла у репрезентацији, биографско дело у кошаркашу Слободану Бобану Јанковићу, књигу и и поезије и стиховане прозе у рецензији проф. де Владете Јеротића. Њене речи су биле:

“Јунак књиге једва је пристао да исприча своју биографију и животну, рукометну причу. Великом упорношћу смо ипак дошли до портрета рођеног освајача, до финеса његове стратегије, до примера и узора свим спортским тренерима, играчима, спортским учитељима и, свакако “обичном” живљу. Рећи ћу исто што о Тута Живковић: ,,Не постоји неостварив циљ”. Ми смо циљ постигли.

По књизи је прошле године снимљен и документарни филм о Зорану Тути Живковићу под називом “Непобедив”.

Један од десет најбољих тренера у свету и историји рукомета

Једно од највећих признања легендарни Живковић добио је управо на крају календарске 2025.године. У изузетном делу Томаса Лагедарда, угледног спортског новинара из Данске, једног од највећих хроничара рукометног спорта у свету и под насловом „Рукометне легенде“ објављена је селекција најбољих и најуспешнијих рукометних тренера на свету у историји овог спорта, На тој листи су само истински гиганти рукометног спорта - Владо Штенцл, Бенгт Јохансон, Зоран Живковић, Никулае Недеф, Игор Турчин, Даниел Константини, Марит Бреивик, Анатолиј Јевтушенко, Урлик Вилбек и Владимир Максимов.

Чињеница да се Зоран Тута Живковић нашао у друштву ових имена још једном потврђује његов статус једног од најбриљантнијих стратега које је светски рукомет икада имао.