Приче о модернизму

ИНТЕРВЈУ
Музиколог светског гласа, професор Џим Самсон са колеџа Ројал Холовеј на Лондонском универзитету, био је учесник недавно одржаног научног скупа "Музички модернизам – нова тумачења" који су организовали Музиколошки институт САНУ и Одељење ликовне и музичке уметности САНУ. Тежиште његових досадашњих истраживања налази се у музици романтизма, нарочито у стваралаштву Фредерика Шопена. Последњих година, међутим, посветио се изучавању различитих музичких традиција на Балкану. У разговору за "Политику" изложио је своје погледе на модерност и модернизам које је детаљно елаборирао у свом уводном предавању на скупу у САНУ.

Разматрајући проблем модернизма, у Вашем сте предавању користили историјске и географске дискурсе, са нагласком на Балкан. Категорија носталгије је битна у Вашем тумачењу?

Желео сам да питању модерности и модернизма, великом наративу европске културне историје, приђем преко мале приче која је пример за велику причу, али је у стању и да је критикује или деконструише. А моја мала прича, моја студија случаја, тиче се сефардских Јевреја у Сарајеву и утицаја модерности на њих од времена успостављања хабсбуршке власти 1878. године. Створена је нека врста самосвесне културе сефардских Јевреја у овој области, чиме је на известан начин створена и прошлост те културе. А то је велика тема модерности, идеја да се ствара своја сопствена прошлост. Модернизам креира специфичну симбиозу између иновације, с једне стране, и традиције, с друге. Отуда референца на носталгију. Сматрам значајном књигу "Будућност носталгије" Светлане Бојм. Она тврди да је носталгија битно стање модерног света, реакција како на иновације, тако и на трауме. А имамо много примера за то у скорашњој историји Балкана.

Говорили сте и о категорији присвајања (апропријације), сугеришући да такозвана аутономна садашњост најпре бира, па присваја своју прошлост, што суштински утиче на изграђивање идентитета.

Тешко је, без сумње, рећи када се прошлост завршава, a почиње садашњост. Из садашњости, синонима за модерност, расправља се о целини прошлости и праве се нагодбе. Историчари често присвајају прошлост, извлачећи из ње причу какву желе. Прошлост постаје нека врста стабилне слике по којој се цртају ствари које су неопходне да би се садашњости обезбедио пожељан легитимитет. Изградња нација, као што је познато, суштински је повезана са таквом конструкцијом прошлости или "измишљањем традиције".

У предавању сте нагласили да се изградња идентитета заснива на механизму контраста...

Управо тако. Више пута сам употребио термин или–или да бих описао оно што сматрам битном карактеристиком модернизма. Стварају се међусобно искључујуће категорије, као на пример већина–мањина и све је то повезано у комплексу идеја који називамо модернизмом. То исто можемо видети ако посматрамо велики наратив историје европске музике. Од времена вајмарских дебата (Лист, Вагнер) вођених средином 19. века јасно се може пратити како се репертоари постепено раздвајају и настају три међусобно искључујуће категорије музике које можемо назвати модернистичком, класичном и популарном или комерцијалном.

За разлику од модернизма, постмодернизам није заокупљен симбиотским односом садашњости према прошлости која се конструише?

У постмодернизму је заиста видљиво ослобађање од такве врсте принуде, од онога што обухватам термином или–или, али настаје нова врста таквог искључивања, јер ипак још донекле траје нека врста црних листа. Неке ствари нису на располагању. Али ја не волим да повлачим јасне линије између модернизма и постмодернизма. Могло би се рећи да постмодернизам прилично дрско тврди да модернистички подухвати више немају виталности. Блиско ми је схватање да је постмодернизам заправо део модернизма.

Када сте почели да се интересујете за балканске музичке традиције, и шта Вас је определило да их проучавате?

Почео сам да се бавим њима тек пре две-три године, а волео бих да се то десило раније. Пре тога сам био достигао једну тачку у свом раду када сам осетио да ми прети опасност да ћу рециклирати исте идеје до краја своје академске каријере. Можда је жеља за променом била, да се мало нашалим, и симптом кризе средњих година. Била ми је потребна нова тема, али то не значи да сам се случајно определио за Балкан. Одувек ме је фасцинирао овај регион, још од времена кад сам га први пут посетио средином шездесетих година прошлог века, путујући ауто-стопом. Тада се врло мало знало о култури Балкана, што се није много променило до данас. То потврђује и научни скуп који је управо завршен. У разговору са другим учесницима из иностранства, посебно онима из Енглеске и Немачке, стекао сам утисак да је оно што су могли да сазнају током свог боравка у Београду било право откровење за њих, јер су дошли са врло мало предзнања о музици и култури Србије и ширег региона.