Шта нам је донело 35 година демократије

 Ако би се правио музеј воштаних фигура током обележавања 35 година српске демократије, негде у ћошку, можда би се евентуално нашло место за Мирка Јовића. Само ако би музеј био грандиозан и у случају да га се ико сећа. Недавно је Мирко политички васкрсао у Мионици на локалним изборима, а у праскозорју демократије у Србији, 1990. године, основао је Српску народну обнову, прву антијугословенску странку. Био је партијски шеф Вуку Драшковићу, али га је Вук убрзо напустио и формирао СПО. Негде, у тој националној орбити, налазио се и Војислав Шешељ, кратко са Вуком, како коалиционо, тако и кумовски, да би се осамосталио и основао радикале. Како је Јовић био статиста и у филму „Бој на Косову”, испоставиће се да су се његова политичка и филмска каријера свеле управо на кратке кадрове кроз које је дефиловао, данас као редак политички антиквитет.

У грађанском блоку 1989. године обнавља се рад Демократске странке, са тринаесторицом интелектуалаца које су предводили Драгољуб Мићуновић, Коста Чавошки, Борислав Пекић, а поред њих су седела двојица будућих српских владара – Зоран Ђинђић и Војислав Коштуница.

Крајем осамдесетих, када су се на Берлинском зиду већ назирале озбиљне пукотине, један мудар човек предложио је Слободану Милошевићу да позове све кандидате са политичким амбицијама на историјски договор. Данас се то зове дијалог. Дил би значио да Милошевић помогне опозицији при њеном формирању, са финансијама и инфраструктуром, што би значило да делом он има контролни пакет акција у свакој од странака. Заузврат, таква опозиција у случају победе ценила би Милошевићеву кооперативност. Идеја мудраца је била следећа: без обзира на резултате избора, смењивост власти би била мирна и сви би заједно, све време, владали у невидљивој коалицији! И као у замишљеној српској демократској бајци сви би управљали Србима срећно, до краја живота!

Милошевић је изашао љут са састанка. Са њим је био последњи премијер из доба социјализма Станко Радмиловић, који ће тешко ући у било коју укрштеницу.

Док је мудрац са тајног састанка већ могао лако да предвиди будућност српске демократије, Милошевић је променио Устав и у децембру 1990. године самоуверено изашао на прве опште вишестраначке изборе након црвене епохе. Убедљиво је победио Вука Драшковића у првом кругу, а на парламентарним изборима, захваљујући већинском систему, извршио је политичку асанацију терена.

Апсурд је што су се међу председничким кандидатима, попут Вука и Ивана Ђурића, византолога и реформисте, налазили и ликови који су служили да обесмисле сваку могућност да Србија изабере било кога другог осим Милошевића. Иронија је та што је један од таквих, Никола Шећероски, скромни молер са својим метафорама о четкама и метлама којима би чистио неправду и корупцију, тада имао статус кловна. Како је време протицало, Шећероски је све мање био смешан и многи би га данас препознали у укрштеници. Ко памти Јоги летаче, основане 1996. године, који су слетели на изборе, па одлепршали? Или Белог Прелетачевића, шамана и комичара, који је на председничким изборима 2017. узео невероватних 9,44 одсто, па потпуно нестао. Прича се да је отворио кафић. Многи, опет, памте Аркана по светим српским земљама и банкама, али не и у парламенту код Милошевића и као газду Звезде!

То су неки од бизарних случајева или вешто убачених мамаца током обновљеног вишестраначја у Срба. И свака власт их користи. Ко ми открије колико данас фракција има ПОКС, плаћам кафу!

Већ 1992. Милошевић и социјалисти губе већину у парламенту и до пада са власти одржавале су их коалиције. Најпре мањинска влада уз помоћ Шешеља, потом трогодишња коалициона влада са Новом демократијом Душана Михајловића, а онда је 1998. године Душана званично заменио Шешељ.

Иначе влада погрешна теза да је Слоба уништио демократију. Он је само обликовао тако да не може да му нашкоди. Тако је постао нулти пацијент система који ће преживети његов пад!

Вук Драшковић био је друго лице тог времена. Прегласан, театралан, емотиван и везан за Дану. Као сваки Херцеговац који замени петокраку кокардом, а пресољену пршуту на сунцу – фенси јеловником у Мадери.

Али прича о политичким јунацима, антихеројима и вечитим статистима који су преживели сваку промену, садржи једну заједничку особину. Разумели су кључну ствар: у Србији се режими мењају, али моћ ретко када мења нарав.

Истински судар моћи догодио се одмах након преломних избора током 35 година вишегласја. Војислав Коштуница је победио на председничким изборима 24. септембра 2000. године, али српски престо никада није био двосед. Увек једносед! Док је после 5. октобра Србијом управљала троглава влада, са коминистрима из ДОС-а, СПО-а и СПС-а и премијером Миломиром Минићем, социјалистом старога кова и једном од најмистериознијих личности српске политике која више од две деценије живи потпуно повучено, судар два суперега био је неизбежан. Реч је о Зорану Ђинђићу и Војиславу Коштуници, премијеру Србије и председнику СРЈ.

Сукоб моћи је природна ствар и код Шекспира и код Срба, али је питање ко је посвађао та два играча, још из прапочетка, када је Коштуница напустио ДС и формирао ДСС. Да ли су то биле њихове сујете, њихови дворови или неко са стране?

После убиства Зорана Ђинђића, најстрашнијег догађаја у модерној историји, наслеђује га Зоран Живковић, али после операције „Сабља” он исувише слуша Вилијама Монтгомерија, уместо свој инстинкт који му очигледно није пренео Ђинђић, па не расписује изборе одмах после „Сабље”, већ их одлаже. И препушта власт и владу Коштуници у два мандата.

За све то бурно време, па до данас, један човек политику схвата као филигранско прилагођавање. Ако би Србија имала музеј политичке адаптације, Ивица Дачић би имао сталну поставку. Ивица, дакле, није херој српске демократије, већ њен барометар!

Борис Тадић, победом на председничким изборима 2004. године, па потом 2008, доноси демократску фасаду, али не суштину. Његов други мандат, са премијером Мирком Цветковићем, обележавају жестоке унутарстраначке борбе демократа и ригидни Закон о информисању донесен на иницијативу још једног моћног играча Млађана Динкића, који сада обитава у дубокој сенци лавирината моћи. Демократе су, једноставно, појеле једне друге.

За то време Александар Вучић и Томислав Николић схватају да ће као радикали, појединачно најјача странка, али са нултим коалиционим капацитетом, остати вечити губитници. Зато навлаче проевропску гардеробу и стварају највећи политички преврат у последњих 35 година.

Вучић на председничким изборима 2012. године не излази на црту Тадићу, јер зна да је још рано да потпуно преузме игру, већ то чини Тома, тако да је то доказ да је Вучић добро изучио студију случаја Ђинђића и Коштунице. Тома је тада имао више шансе за победу и он је истурен, док је Вучић био технолог и мозак операције.

Николић побеђује у другом кругу председничких избора, а Вучић преузима СНС и фамозну функцију ППВ, па формира партијску и коалициону структуру по дубини до савршенства.

Као премијер, Ивица Дачић, који има непогрешиви српски уређај који га ставља у улогу икс фактора сваке владе, увек је прецизно знао ко је следећи владар, што Вучић доказује постајући најпре премијер, а потом председник у два мандата, побеђујући увек у првом кругу.

Која је његова тајна? Не препушта ништа случају и опседнут је детаљима, он познаје не само сваког свог председника најмањег месног одбора већ и оне који су му стварни и потенцијални противници. Зато сваку победу у месној заједници слави као да је Звезда освојила Лигу шампиона. Са пажљиво креираним имиџом „сам против свих”, понекад и својих, формираним на вестерн митологији о усамљеном јахачу, Вучић је свестан да је највећи магнетизам за Србе исијавање моћи. За многе је и пречесто показује. Наруку му иде и то што међу опозиционим лидерима нема играче типа Ђинђић, Коштуница, Мићуновић и Вук, а међу потенцијалним кандидатима са још невидљиве студентске листе који су у оптицају у јавности, такође се не назире политичар таквог калибра.

Изучавајући судбине претходних владара до танчина, не само у ових 35 година, већ уназад до Немањића, Вучић ће се свакако сетити, док најављује укидање „Ћациленда” и претварање у Божићно село, како је „праћациленд” већ постојао. Током Видовданског сабора, који је 1992. године организовао ДЕПОС, присталице тадашње опозиције у огромном броју заузеле су простор између Скупштине и зграде Председништва. Демонстранти из унутрашњости нису желели да оду кући, па су поставили шаторе у Пионирском парку и спавали су тамо више од десет дана. Присталицама грађанског дела ДЕПОС-а је то постало неподношљиво, па су наговорили Вука Драшковића да их замоли да оду. Испратили су их Вук и панк бенд „Директори”.

Ко год се пита зашто не славимо ових 35 година, одговор је зато што нисмо сигурни шта тачно обележавамо: демократију, њен покушај или њену симулацију. Демократија у Срба није лабораторијска, дакле идеална, али је после 2000. године обезбедила најзначајнију тековину: сменљивост власти. И то мирну. Уз закључак да су идеалисти трајали кратко, а прагматичари дуго!