Понедељак, 20.07.2026. ✝ Верски календар € Курсна листа
ЗА НАМА ЈЕ ГОДИНА У КОЈОЈ ЈЕ СРПСКИ ШАХ ДЕФИНИТИВНО ПОТВРДИО МЕСТО У СВЕТСКОМ ВРХУ

Време да уживамо у радости док трају

Бронзана европска медаља државне репрезентације и убедљиви тријумф Теодоре Ињац у Европи врх су леденог брега новог златног периода за наш шах. – Сарана, Инђић и Ивић током целе године у светском врху
Време да уживамо у радости док трају
То је та екипа: Роберт Маркуш, Александар Претке, Александар Инђић, Алексеј Сарана и Велимир Ивић (Фото: ШС Србије)

Пре две године, Србија је постала првак Европе у шаху. Никада раније није стигла до медаље, а златну није достигла ни славна шаховска историја Југославије и њених земаља наследница. Личило је на чудо које не може да се понови, а наставило се новим историјским успесима: деобом другог места на Олимпијади и европском титулом Александра Инђића 2024.

Ова година је била можда и најтежи тест, због оставке дотадашњег Председника ШСС Драгана Лазића, са којим је почео нагли успон, те отказа селектора и тренера шампионског тима, Миодрага и Милоша Перуновића.

Међутим, почело је како се само пожелети може. На 25. појединачном првенству Европе за шахисткиње, одржаном на Родосу од 31. марта до 11. априла, Теодора Ињац је постала прва шампионка Европе у историји српског и југословенског шаха!

И не само то. До једног од најубедљивијих тријумфа у аналима овог такмичења Теодора је дошла на спектакуларан начин. После несрећног пораза у првом колу наљутила се и нанизала девет узастопних победа, а титулу обезбедила коло пре краја. У коначном пласману, са 9,5 поена из 11 партија, имала је чак поен и по више од првих пратиља, у конкуренцији 140 шахисткиња из 34 европске федерације.

Ситуација у Шаховском савезу Србије се стабилизовала упркос променама. Улогу председника ШСС спремно је преузео Андрија Јоргић, са искуством из претходног сазива и са места председника ШС Београда, а уз велику помоћ Владимира Шакотића, сада председника ШС Београда. Позицију селектора је успешно спровео дугогодишњи вођа репрезентације Иван Иванишевић.

На Европском екипном првенству у Батумију (Грузија), од 5. до 14. октобра, репрезентација Србије је освојила бронзану медаљу, изванредном игром у финишу и убедљивом победом над дотле водећим Азербејџаном у последњем колу. То је тек друга екипне медаље шахиста Србије на међународним такмичењима још од 1989, а освојена је у истом саставу као пре две године: Александар Претке, Алексеј Сарана, Александар Инђић, Велимир Ивић и Роберт Маркуш.

Као и 2023, наши шахисти нису били међу фаворитима, стартовали су са тек седмог места по рејтингу. За појединачне резултате по таблама Алексеј Сарана освојио златну медаљу на другој, а Александар Инђић сребрну на трећој, док је Велимир Ивић замало испустио одличје на четвртој.

Због свега тога је ова медаља доказ да је српски шах дефитивно заражен шампионским духом и да је запосео место у светском врху. У благородној сарадњи са појачањима из Русије стигли смо до тога да репрезентација, уместо пораза на крају, остварује високе и кључне победе у последњим колима: против Грчке 2023, Украјине 2024, Азербејџана 2025...

То, као и серију победа Теодоре Ињац, могу да достигну само истински шампиони. И мада рејтинг заварава због неактивности многих водећих играча, нови параметар годишње успешности, циклус ФИДЕ, показује да су, поред Теодоре, тројица наших репрезентативаца била у светском врху: Инђић на 19. месту, Сарана на 23, а Ивић на 31. Или, по речима велемајстора Милоша Перуновића: зашто би успеси чудили када Србија има најбољу трећу и четврту таблу на свету?

Давне 1999, када су шахисткиње СР Југославије освојиле сребрну медаљу на Европском првенству у Батумију, ЈОК их је изабрао за екипу године. Четврт века касније, када је српски шах коначно васкрсао, на свечаном проглашењу јунака године ОКС нема ни речи о творцима реално највећих подвига, као што их нема ни међу добитницима државних награда и Националног признања.

За чињеницу да су у међувремену промене домаћих спортских закона остале непримећене крива је дуга резултатска суша у којој није било разлога да се шахисти и савези интересују за сопствени статус. Зато је одсуство заслужених признања од 2023. наовамо дошло једнако неочекивано као и сами успеси.

Ако су криве законске промене, остаје да се запитамо зашто домаћи спортски законици и даље настављају да бришу оно што је деценијама било – и сада је опет – понос нације. Да ли је за то довољно формално објашњење да шах није део олимпијских игара, на којима ће мода ускоро увести видео-игрице уместо спортова, док се Светска шаховска федерација (ФИДЕ) шири ка томе да обухвати више федерација него што има држава у свету, а број шахиста на онлајн платформама се процењује на 500милиона? Или, да ли су тежа три меча за медаљу од 11 дугих и исцрпљујућих шаховских дуела, а сваки траје по неколико сати?

 

Коментари0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.