Ринг је место које ме чини срећним

Када је 21. априла 2023. године постављен камен темељац за изградњу новог Спортског центра „Раднички” тада је у име боксера са Црвеног крста тренер Миливоје Башић пред спортском и политичком елитом овог града, као знак захвалности за огроман допринос спорту, уручио повељу некадашњем председнику клуба. Данас председнику државе Александру Вучићу, идејном творцу новог дома спортиста Радничког. У мултифункционалној дворани укупне површине 18.753 квадратна метра, убудуће ће се одржавати кошаркашке, рукометне и одбојкашке утакмице, као и боксерски, рвачки и други мечеви. Сви они жељно очекују да се ускоро пресече црвена врпца да из тренутног подстанарског статуса пређу у статус „свој на своме”.

Боксерски тренер Миливоје Башић је одавно превалио пола века бивствовања у клубу на Црвеном крсту. Што као такмичар, што као тренер. Још као београдски студент и некадашњи члан Иванграда радо се сећа својих првих почетака, а ништа мање ни године које лете.

Када сте први пут дошли у Раднички?

Било је то 1977. године у време мојих првих студентских дана у Београду. Тада је покојни Мирослав Поповић предводио омладинску школу. Брзо сам заволео клуб. Истина, имао сам у то време бројне понуде, пре свих бањалучке Славије, али заволео сам Раднички и Београд. Да би 1984. године постао првотимац Радничког. Од тада па све до данас остао сам веран клубу. Учествовао сам у девет од десет освојених титула, што као такмичар и као тренер.

Како данас теку дани у најтрофејнијем боксерском колективу на овим просторима?

Теку полако, мучимо се из године у годину. Тренутно смо подстанари, што представља додатни проблем. Тако сваке недеље тренирамо три дана на Карабурми у дому џудиста ОЏК Београд, а два дана смо у сали „Мирко Сандић” ту преко пута Радничког. Искрено, деца више и не знају где тренирамо. Надамо се да ћемо следеће године ући у наш боксерски дом.

Председник је најавио да ће Спортски центар понети име у част легендарног кошаркашког тренера Душана Дуде Ивковића. Шта ви о томе кажете?

Дуда је био и остао једно од највећих имена нашег Спортског друштва. Легенда кошарке, али Раднички је имао и многе друге велике шампионе, као што су његов брат Пива Ивковић, рукометашица Светлана Цеца Китић, рвач Ћитаковић, боксер Добрашиновић. Важно је да се што пре уселимо у наш дом и наставимо са нормалним активностима. Рокови за усељење су мало померени, али не љутимо се, јер видимо да се тренутно гради на све стране у Београду.

Одавно међу живима није легендарни генерални секретар Миладин Васојевић, човек са којим се дуго сарађивали?

Миладин је био мој највећи ослонац, моја десна рука, неко на кога сам у сваком тренутку могао да се ослоним. Сарађивали смо годинама, заједно са Данилом Дацом Ивановићем, предводили Раднички до највећих врхова. Данас је на том месту првог оперативца Полексић некадашњи наш такмичар. Један клуб чине људи, ентузијасти, зналци. Данас је таквих све мање. Све се свело на голи интерес.

Познати сте као неко ко је посебно везан за своје такмичаре и да имате посебан однос са њима, како на рингу, тако и ван њега.

Ринг је место које ме чини срећним. Са сваким мојим боксером, бар са онима који су прошли кроз нашу боксерску салу, имам посебан однос. Ја сам њима све и тренер, отац и мајка и неко коме могу да повере највеће тајне. Многима од њих сам одлазио у школу да им правдам часове. Да ако треба и молим њихове наставнике за мало разумевања. Често сам у шали знао да кажем: „Да неће бити смак света, ако не знају Њутнов закон”. Искрено, својој деци нисам одлазио на разредне часове, али зато мојим боксерима јесам.

Пуних осам година на челу боксерског клуба био је садашњи председник државе. Како памтите тај период?

Са председником Вучићем сам се лично упознао у Земуну док је био председник БК Пинки. После једног од бројних меча са екипом из Земуна, председник Вучић ми је пришао и честитао на победи уз речи да воли храбре боксере и стил који негујем годинама са мојим такмичарима. Свидела ми се његова опаска да моји такмичари другачије боксују од других.

Како сте касније дошли на идеју да великом градском ривалу на неки начин преузмете председника?

Свидело ми се размишљање једног човека, тада политичара у узлету. Видео сам да се Александар доста разуме у бокс. То је био први услов. Друго, он је човек који воли бокс, неко ко је сто посто посвећен спорту. Није неко ко ће доћи да ме пита када је утакмица, а не када је меч. Било је, нажалост, и таквих примера у мојој спортској каријери. Председник Вучић је доживотни почасни председник Радничког. Шта смета Путину што воли и помаже џудо. Знамо да данас многи воле фудбал и кошарку, али су посебни они који желе да се ухвате укоштац са такозваним малим спортовима...

Популарни Бака, који данас изгледа као да је још увек у рингу не одустаје тако лако од својих спортских начела. Од идеје да један клуб чине људи, да је процес стварања шампиона дуготрајан и исцрпљујућ. Али да се на крају памте бројна спортска сведочанства. На Црвеном крсту и бројне титуле...

Богата документација, негде у неком магацину

Пресељење за многе представља огроман стрес, посебно када су у питању велике спортске институције, које имају бројну и богату документацију

Ако ме питате где је наша документација, рећи ћу вам искрено – појма немам. Ваљда у неком магацину, само се надам да се неће изгубити. Она је наше сведочанство, нешто што издваја Раднички од осталих боксерских клубова. Када се вратимо у наше нове просторије, први задатак ће бити да се богата историја врати што пре под наш кров, истиче Башић.