Јесењинов син – фудбалски статистичар

Уочи Нове године у Русији су подсетили на стогодишњицу од смрти Сергеја Јесењина (Константиново, Рјазањска губернија, по новом календару 3. октобар 1895 – Лењинград, 28. децембар 1925). Званично – обесио се у хотелу „Англетер”, али има и другачијих мишљења.

Презиме Јесењин и дан-данас живи у руском спорту, захваљујући његовом сину Константину, рођеном 3. фебруара 1920. у Москви, где је и умро 26. априла 1986. Његова мајка Зинаида Рајх још је била у браку с Јесењином, али су већ годину дана живели одвојено.

Она га је преко телефона обавестила да је добио сина и питала га како да се дете зове. Јесењин је дуго смишљао име, које неће имати везе с књижевношћу. После крштења (кум је био песник Андреј Бели) сетио се: „До ђавола, Баљмонт се зове Константин” (руски песник емигрант, који је 1923. био кандидован за Нобелову награду).

Сина је видео, и то случајно, тек у лето 1920. на железничкој станици у Ростову на Дону. Сведок тог сусрета његов сапутник Анатолиј Маријенгоф, писац, песник и драматург, записао је у „Роману без лагања” да је мајка враћала малог Костју у Москву са Кавказа, где је у Кисловодску био на лечењу:

„Ушао је у купе, намрштио се. Мало ружичасто биће је мрдало ножицама...

– Фуј! Црн!... Јесењини нису црни...”

Јесењинов однос према Константину је потврдио и писац и новинар Роман Гуљ 1923:

„Волим само своју децу. Кћерка ми је добра... Плавуша, лупка ножицом и виче: Ја сам Јесењина!...” „Имаш, Серјожа, и сина?”, рекао сам. „Да, сина не волим... Он је Чивут, црн...”

А невољени син је имао разумевање за оца, кога је обожавао:

„Као сви млади очеви нарочито је био нежан према кћерки. Тања му је била љубимица. Добијао сам много мање очеве пажње. У детињству сам баш личио на мајку: по цртама лица, боји косе. Татјана је била плавуша и Јесењин је видео у њој више себе, него у мени”.

Песник је не само ретко посећивао децу, него је долазио, углавном, празних руку. Комшије су се чудиле томе, а Костјина и Тањина мајка га је оправдавала:

„Јесењин не даје деци поклоне. Хоће да науче да воле и без поклона”.

Ипак, Јесењину је било много стало да буде с њима, али кроз своје стваралаштво. По Костјином сећању једном се наљутио: „Треба да читате и знате моје стихове”. Из првог брака је имао сина Јурија, плавокосог, који је његове стихове знао напамет пре него што је научио да чита. Стрељан је 1937, јер га је неко пријавио да хоће да „баци бомбу на Кремљ”.

Поета је сматрао да његова деца морају да буду достојна презимена Јесењин. Десило се да га је син надмашио. Татјана, новинарка „Правде Востока” из Ташкента, највећег листа у Узбекистану, где је била евакуисана за време рата и остала, чекала је на аеродрому у реду за карту. Кофери су јој били претешки, па јој је помагао неки млади официр. Кад је на каси сазнао њено презиме упитао ју је: „Да Вам није род фудбалски статистичар Јесењин?”. Она је то испричала брату и рекла му да је постао познатији од оца.

Константин је у новембру 1941. добровољно отишао у рат. Био је три пута рањен (1944. је било објављено да је погинуо), добио три Ордена црвене звезде и медаљу За одбрану Лењинграда. По демобилизацији је радио као грађевински инжењер и чак је учествовао у изградњи Централног стадиона „Лењин” (данас спортски комплекс „Лужњики”).

Фудбал је заволео уз очуха позоришног режисера Мајерхолда (по преласку из лутеранства у православље своја три имена Карл Теодор Казимир заменио је у Всеволод). Редовно је, с композитором Дмитријем Шостаковичем, водио посинка на утакмице, а млади Јесењин је, као бранилац Лењинграда, тако рећи у рову, слушао његову чувену Седму (Лењинградску) симфонију.

С 15 година се уписао у школу фудбала Чеха Антоњина Фивебра, али није прошао његову селекцију. По преласку у Москву играо је на градском омладинском првенству, а касније за фабричке тимове.

Више од играња волео је да гледа утакмице, да их упоређује кроз бројке и води статистику. Још док је живео у Лењинграду деда му је купио неки фискултурни часопис с табелама, које су га толико освојиле да их је правио по свескама с најразноврснијим подацима. Томе је допринео и Мајерхолд, јер му је доносио из иностранства фудбалске програме и годишњаке.

Фудбалској статистици се потпуно посветио крајем шездесетих година после инфаркта. У спортско новинарство је ушао 1956, а како је то било описао је Михаил Болотовски у чланку „Учитељ аритметике”. Писац Јуриј Трифонов га је одвукао у часопис „Спортске игре” и дрекнуо: „Човек кога сам довео зна о футбалу три пута више, него сви ви заједно!” Новинари су се, дабоме, увредили, проверили га и били – задивљени! Потом је писао и за „Совјетски спорт”, „Московски комсомолац” и недељник „Футбол”.

Аксел Вартањан, који је од Јесењина наследио почаст да је водећи фудбалски статистичар, овако је истакао његов допринос:

„Бројкама су се бавили и неки други, али не могу за њих да кажем да су статистичари у класичном смислу. Они су објављивали голе цифре и чињенице онако како су постојале. А статистичари користе цифре као грађевински материјал – за изградњу зграде. Анализирају, траже законитости, занимљиве подударности. Јесењин је налазио оно најзанимљивије и причао о цифрама лепим језиком. Због њега је статистика постала популарна и доступна. Бројке могу да буду досадне, а он их је оживљавао, поетизовао, скретао пажњу на њих”.

У оно време није могло да се дође тако лако до поузданих података. Због тога се обраћао и другима, који су се бавили бројкама и табелама, а прихватао је и замерке оних који су указивали на грешке (један од таквих је био баш Шостакович, који је много волео фудбалску статистику).

Први је у СССР-у објавио под редним бројевима утакмице репрезентације, саставио списак фудбалера с највише утакмица у првенству државе, основао симболички „Клуб Григорија Федотова” у који су ушли играчи с више од 100 датих голова... Објавио је књиге: „Фудбал: Рекорди, парадокси, трагедије, сензације”, „Московски фудбал”, „Спартак (Москва)” и „Фудбал: Репрезентација СССР”.

У успоменама о Сергеју Јесењину Константин је у тексту под називом „Кроз чаробну лампу” признао:

„Придржавао сам се два принципа. Први је био: ако ти је презиме Јесењин немој да пишеш стихове, а тим пре немој да их објављујеш. Ма како да их напишеш упоређиваће их са стиховима твог оца. Други је по Горком: „Ако можете да не пишете – немојте да пишете”. О фудбалу не могу да не пишем, па пишем. А стихове... Два-три пута годишње”.

Константин, иако храбар као ратник, није се осмелио да крене очевим стопама. Од тога се није уплашио Јесењинов најмлађи син Александар. Не само што је био дисидент (емигрирао у САД, где је додао мајчино презиме Вољпин, умро 2016. у 91. години), него се опробао и као песник. Константин се изборио 1956. да његов најстарији брат Јуриј буде рехабилитован, а Татјана је водила борбу да и њихов очух Мајерхолд буде посмртно оправдан (мајка им је 1940, три месеца после његовог срељања, искасапљена у свом стану, а убице нису пронађене).

Константин је сматрао да је због њега и његове сестре настала песма „Скаска о чобанчету Пећи, његовом комесарству и крављем царству”. Завршава се, у слободном преводу, овако: „Деци што расту / У мокар јесењи дан / Написах ову скаску / Ја, Сергеј Јесењин” и датум 7/8. октобар 1925.