Михајло Вуковић – творац успешне Памесе

Недељу дана после меча првог кола Еврокупа Црвена звезда – Памеса (27. јануара у „Пиониру”), навршиће се 11 година од историјског успеха кошаркаша Памесе који су 3. фебруара 1998. освојили свој први трофеј – куп Шпаније. Од тада, град фудбал – Валенсија, полако постаје и град кошарке а име које се до тада везивало само за произвођача керамике – Памеса, постаје и синоним за успешан кошаркашки колектив. Ако су браћа Роиг, Фернандо (власник ФК Виљареал) и Хуан (власник КК Памеса), најзаслужнији као финансијери, онда нема сумње да је на терену главну улогу за препород Памесе имао наш тренер Михајло Вуковић који већ пуних 18 година живи и ради у Валенсији.

– Дошао сам 1990, после Светског првенства у Малезији, на којем сам са кошаркашицама Југославије освојио сребро, а први тренерски посао у Шпанији имао сам у женском клубу Дорна Годеља, која се звала по главном спонзору из Мадрида – говори Вуковић за „Политику”. – С том екипом сам освојио триплу круну у сезони 1991/92 – домаће првенство и куп и Куп шампиона – у сва три такмичења без пораза, што осим нас нико није урадио у кошарци. Тада у тиму нисам имао ниједну репрезентативку Шпаније, јер су све биле у Банко екстериору, где су се припремале за Олимпијске игре у Барселони. За нас је играла Разија Мујановић. Два пута узастопце били смо европски шампиони и једном светски, 1993. у Сао Паолу.

Зашто сте отишли из женске кошарке?

– После поменутих успеха било ми је јасно да немам више шта да доказујем у женској кошарци, а 1995. сам преузео Памесу и водио је пет сезона. Памеса је тек била испала из АЦБ лиге и став клуба је био да се у нижем рангу игра с младима, од 18 до 21 године. Сви старији кошаркаши били су практично отерани, а ја сам преузео оне који су се ту задесили. Мимо свих очекивања, одмах смо се вратили у највиши ранг и прву сезону завршили у средини табеле.

Како је дошло до историјског успеха?

– Већ 1998. клуб се први пут пласирао у завршницу домаћег купа и одмах га освојио, у Ваљадолиду, савладавши у финалу Хувентуд са 89:75. И данас се водимо као једини клуб дебитант који се окитио трофејом. Тај успех нам је дао шансу да у наредној сезони играмо у Купу Сапорте, а у драматичном финалу у Сарагоси, у коју је отпутовало 8.000 наших навијача, изгубили смо од италијанског Бенетона (64:60) у којем су тада били тренер Обрадовић и центар Ребрача. Валенсија је постала град кошарке, са 7.500 претплатних улазница, а много људи је често остајало испред дворане. За четири године превалили смо пут од друге шпанске лиге до највишег нивоа европске кошарке. Поносан сам што су прве титуле, и мушке и женске, стигле са мном у Валенсију.

Кад је Памеса постала познато име у свету кошарке, у њу су почели да долазе и познати европски играчи, а међу њима и Срби?

– Дејан Томашевић је за три године оставио јак печат, Игор Ракочевић је провео једну, али успешну сезону код нас, прошле године су тандем чинили Вуле Авдаловић и Дејан Милојевић, а сада Авдаловић и Коста Перовић. Авдаловић после опоравка игра на високом нивоу, док Перовић из меча у меч пружа све више.

Која је данас Ваша улога у Памеси?

– Једно време називали су ме спортским директором, а данас сам саветник, у овој сезони много ближе везан за екипу. Редовно сам уз први тим, уз тренера Невена Спахију.

Шта очекујете од предстојећих сусрета са Звездом?

– Звезда има млад, врло перспективан тим, који би после неколико година могао равноправно да се носи с Партизаном. То је добро за српску кошарку чији квалитет, иначе, увећавају двојица врхунских тренера Светислав Пешић и Душко Вујошевић. Радујем се сусретима са Звездом и очекујем две занимљиве утакмице.

Александар Милетић