Тако је морало бити

Последње место међу 32 екипе, највише примљених голова (десет) у три утакмице у квалификационој групи, без и једне победе, уз искључења и жуте картоне, и надасве игру недостојну једне земље која је доскора у фудбалском свету важила за "европски Бразил" - неславан је биланс нашег учешћа на 18 светском фудбалском првенству.

"Плави" су се вратили тихо и без помпе која их је, већ по нашем лошем обичају, испратила на највећу светску фудбалску позорницу, уз неумерене и крајње претенциозне слогане попут оних: "Цела нација репрезентација", "Ил′ си лав или ниси", и томе слично, као да смо, у најмању руку, највећи фаворити за освајање титуле светског првака!

Реалност је обично другачија

Али, како то обично бива, реалност је другачија, неумитна, оно што покажеш на терену током 90 минута, си ти, толико вредиш, и ту се нема шта више додати, нити одузети.

"Плави" су после успешно преброђених квалификација живели у илузији да је само један примљени гол гаранција успешности у конкуренцији која је далеко од квалитета оних који су се пласирали на Мундијал. Крајње зихерашки приступ, могао је да нађе своје оправдање у једном таквом систему такмичења, али не и у Немачкој, где прилика за поправни испит није било. Та неодмереност и немогућност да сагледамо колико стварно вредимо, а колико вреде други, прва је цена коју смо платили.

Дошли смо, не да се надигравамо, да покажемо фудбалску игру по којој смо некада били познати, већ да ћифтински, покушамо да неком фудбалском "мајсторијом", једним потезом, постигнемо гол, а потом бранимо то колико год можемо и на све начине...

То је, ваљда је и деци јасно, губитничка формула. А ми смо је доследно применили. Резултат је да је та "челична " одбрана у три утакмице примила чак десет голова! У тој "игри", руку на срце, велики удео има и селектор Илија Петковић, за кога је успех у квалификацијама био превелико остварење, сувише вредно да би га "прокоцкао" у отвореној бици на шампионату у којој је све могућно. Нажалост, није схватио да нема шта да изгуби, а резултат таквог приступа је био управо дијаметрално супротан његовим жељама...

Да је подвукао црту испод квалификација и кренуо од почетка, имао би сва права да коментарише и писање једног недобронамерног дела наше штампе и незалагање појединих играча, и све шта је хтео. Овако, мора се рећи, део кривице припада и њему. Али, то није наша тема у овом тренутку.

Важније од тога су многобројни узроци који су условили пад нашег фудбала на овако ниске гране.

Било смо једина репрезентација која је играла споро, дефанзивно, кукавички. Немамо играче који могу да испуне савремене захтеве фудбалске игре, а то су, пре свега, брзина, висок технички ниво и физичка спремност. Ми још увек покушавамо да играмо на "знање", којег више немамо, на штос, својеврсну превару. То једноставно, више не пролази. У модерном фудбалу свих једанаест играча учествује у игри, код нас игра само онај који има лопту у ногама. Остали стоје, гледају, просто се плаше да приме лопту и преузму одговорност. О некој идеји, или нечем сличном нема ни говора. Главни начин игре је тзв. бунарење на истурене појединце који немају ни трунке шанси против озбиљније одбране.

У брзој и савременој игри која данас доминира светским фудбалом, наши играчи, осим, часних изузетка који се не могу избројати ни на прсте једне руке, немају потребну технику владања лоптом да би могли, не само да остваре тренерове замисли, већ и да не испадају смешни када им се лопта одбија од ноге у покушају да је прихвате.

Недорасли задатку

Ни ментално, ни психолошки, очигледно нисмо дорасли оваквом надметању у којем се битка води до краја, до последњег судијиног звиждука. Предајемо се пребрзо, оправдање тражимо у неправедном судији, недостатку среће. А статистика је неумољива: најмање смо шутирали на противнички гол, највише смо имали жутих картона, искључења, и то због баналних прекршаја, потпуно непотребних.

О кретању у одбрамбеној варијанти какву смо "неговали", да и не говоримо. Додајемо лопту најближем саиграчу, одбацујемо одговорност, о некој осмишљеној игри и комбинацијама нема ни говора.

Мање је у свему томе важно да ли је у шпицу био овај, или онај играч, Саво Милошевић, или Никола Жигић. То није фудбал који може да прође на светском шампионату.

Неко ће, по обичају, рећи да боље нису прошле ни много реномираније екипе, попут једне Чешке, да су Хрвати такође испали, да Французи муку муче са тимом препуним великих имена...

Тачно, али то је опет оправдање, а не суочавање са правим разлозима нашег неуспеха.

Били смо, треба на крају рећи, у групи која је неупоредиво најтежа. Али, сами смо то својим претходним резултатима заслужили. Надасве, нереално смо стварали атмосферу да се можемо равноправно носити са тимовима попут Аргентине, Холандије.

Ипак, нешто се не може заобићи када је у питању наше учешће на Мундијалу 2006. г. а то су наши навијачи. Они су, без обзира на игру, резултат, бодрили "плаве" од почетка до краја. Није им било лако. Дошли су са свих страна света, чак из Аустралије, и ни једног тренутка нису окренули леђа нашим играчима.

Ни после понижавајућих 0:6 против Аргентине, нису одустали. Били су једина светла тачка "у плавом" на овом, најнеуспешнијем учешћу репрезентације Србије и Црне Горе на светским првенствима до дана данашњег.