Србија разговара: О предаји Ратка Младића

Да ли је Ратко Младић, ратни командант босанских Срба једина препрека за улазак Србије у Европску унију? Да ли је он митски јунак и народни херој или ратни злочинац који држи Србију као свог таоца? Уколико би се двојица преосталих хашких оптуженика, Ратко Младић и Горан Хаџић, предали Хашком трибуналу, да ли би то за Србију значило крај уценама и боље дане?

Мишљења о овој теми су подељена, а анкете показују да око 60 процената становника Србије сматра да је Младићу и Хаџићу место у Хагу. Међу њима је највише младих до 30 година старости.

О овоме разговарамо с Браном Црнчевићем, нашим познатим књижевником, и Бруном Векарићем, портпаролом Тужилаштва за ратне злочине.

Политика: Да ли је после недавних провера на више локација у Србији полиција на трагу Ратку Младићу?

Векарић: Апсолутно је видљива политичка воља. Службе, правосудни органи и политичари у овом тренутку исто мисле. Не бих желео да лицитирам колико смо ближе Ратку Младићу. Све наше снаге су уперене ка циљу да се он нађе у Хагу. Моје мишљење је да би најбоље било за Србију да се он преда. Он је оптужен за веома тешке повреде хуманитарног права. Уколико је оно што му је стављено на терет истина, дакле место где треба да се нађе јесте Хаг јер се тамо у овом тренутку, нажалост, једино може судити.

Политика: Господине Црнчевићу, да ли Ратко Младић треба да се преда Хашком трибуналу?

(/slika2)Црнчевић: Хајде да почнемо од теорије моралне обавезе. До овакве агресије Хашког трибунала према Србима дошло је баш због тога што су Срби прерано признали моралну обавезу да изруче све и свакога. Прво је изручен председник Србије, коме се могло судити овде да је постојала нека воља и моћ, или је могао бити овде убијен. Када из једне моралне флоскуле, до које сте дошли само због тога што сте победили или срушили један режим, извучете читав низ погрешних закључака, онда они који притискају Србију и наравно, перу своје учешће у грађанским ратовима свугде у свету, не само овде, перу га у овом тренутку у Ираку, перу га на много места, стекну неко право да све што траже и добију. Што се Ратка Младића тиче, с Векарићем се слажем у идеји да сваком злочину треба судити. Већ тиме што је одређено једно одредиште као светилиште, где се једино може судити, направљен је озбиљан прекршај међународног права. Сва правосуђа су проглашена незрелим, немоћним да обаве своје послове. Ево, ја аплаудирам макар једном руком пошто видим да наше Тужилаштво за ратне злочине тражи да се процесуира могућа трговина органима српских заробљеника на територији Косова и Албаније. Питање је шта би се догодило са Србијом да су пронашли податак да су Срби убијали затворенике и трговали људским органима. Вероватно би били проглашени геноцидним народом. Да су Караџић и Младић ухваћени и процесуирани одмах, Република Српска не би постојала. У свим грађанским ратовима влада дух оних који су рат водили. Да се није певало „Радоване, сиђи са планине” пет или шест година, претпостављам да би у Српској дошло до националне ентропије много раније и могли би им радити буквално шта хоће. Овако су ипак нарасли у неку државу која се како-тако држи међу другим државама. Немам ништа против тога да Младић буде процесуиран, али са две стране Сребренице. Хашки трибунал постаје институција у коју је тешко веровати. То је политички суд, али постоји и револуционарна парола која припада младима – Будимо реални, захтевајмо немогуће.

Политика: Другим речима, Ви сматрате да Ратко Младић не треба да се преда.

Црнчевић: Ја сматрам да у овом тренутку то није толико вредно пажње колико је било вредно пажње у протеклих пет-шест година. И кад је дошло до тога да се у Хагу нашао Радован Караџић, чији је дух више штитио Републику Српску од Младићевог, питање је релевантности, сада када је глава тамо, да ли треба да буду и рамена.

Векарић: Критика рада Хашког трибунала стоји. О томе можемо дуго причати. Оно што много чешће помињемо у нашим дискусијама јесте политичка тежина Хашког трибунала. Мој став је да је трибунал имао неку своју историјску нужду, да смо ми били довољно зрели у региону и спречили да се дешавају злочини, а када су се већ десили да смо, рецимо, случај „Зворник” у Србији процесуирали, не би дошло до ланчане реакције, на крају и до те Сребренице која је сада предмет о коме се највише прича. Тада политичке елите нису апсолутно мариле за такве злочине, чак су они били инструмент политичког деловања. С друге стране, тај пад квалитета је очекиван. Када је настајала једна јака институција с добрим буџетом, који је 160 пута већи него буџет Тужилаштва за ратне злочине, свакако је било престижно наћи се у том суду и бити међународни тужилац или међународни судија. Сада ти људи траже нове послове. Самим тим, њихов допринос предметима који се воде сада у Хагу свакако ће бити мањи. То се види у поступцима пратећих служби као што је Секретаријат.

Политика: Када говоримо о нашим људима са хашке потернице, Младићу и Хаџићу, да ли има разлике у приликама од пре пет-шест година и садашњим?

Векарић: Мислим да бисмо уштедели много средстава. У овом тренутку сви морамо бити одговорни. Кад кажем сви, мислим на политику, на правосуђе и на аналитичаре, на писце. Постоји финансијска криза у свету, суштина је да ми немамо довољно кондиције да се и сами, овако крхки, носимо с таласом такве финансијске кризе, која тек почиње по ободу да запљускује наше обале. Да ли ће нас тај цунами прекрити потпуно као што се десило, рецимо, са Исландом и неким стаменим земљама, или ће нас само попрскати ефекат финансијске кризе, то ћемо да видимо. Свакако, морамо учинити све да спречимо негативан ефекат кризе на нашу земљу. Зашто причам сада о економији? Зато што јесте управо и Ратко Младић економија ове земље, поред те моралне и политичке обавезе. Сада причамо о томе колико он кошта ову земљу. Неко је био спреман да у једном тренутку положи живот у интересу Републике Српске, за српски народ. Сада су многе генерације угрожене тиме што он није у Хагу.

Политика: Да ли Ви, господине Црнчевићу, мислите да је Ратко Младић економски проблем Србије?

Црнчевић: Када мислим о Хашком трибуналу, ја певам: „Србијо, слабо брањена, зар си у мозак рањена, певам ти блед и сед, муче те ноћима, данима, једино их занима зашто не к… мед”. Међународно право је ћораво, слепо, шепаво, по мом скромном мишљењу, признајем му моћ, али кажем да је никакво. Имате онда „Олују”, имате Американце који бране своје интересе много далеко од отаџбине. Шта је Америка, пружајући помоћ у „Олуји” хрватској војсци, бранила, коју врсту својих интереса у Европи? Шта Америка брани у Европи „Бондстилом”? Мислим да смо ми жртве, а да жртве према онима који су већ жртвовани морају да покажу више разумевања и више достојанства. Претпостaвљам, када се Младић ухвати или преда, следећи захтев биће признање Косова.

Векарић: Мислим да би наш циљ требало да буде да просечна плата у Србији буде 1.500 евра и да на томе градимо све остало. Анализирајући стално оно што је било у прошлости, плашим се да ћемо ту прошлост и даље живети. Хајде да раскрчимо пут клинцима да могу да гледају нашу будућност с цветићима.

Црнчевић: Бруно, ја се професионално бавим прошлошћу.

Векарић: Јесте, али хајде да се професионално бавимо будућношћу.

Црнчевић: У игри је још и Броз, у игри је Милошевић, нису то режими који су нестали без последица, али се последице тих режима жестоко преувеличавају у корист новог грешника.

Политика: Да, али у природи човека је да је у игри будућност, чему се нада Ратко

Младић, толико је људи у Хагу...

Црнчевић: Пошто ми мало каснимо у свему, хајде да каснимо и у томе. Оно што ми радимо то је саморањавање. Ма куда ми ишли и ма о чему размишљали, ипак је то суђење једном народу иако ће милион правника рећи да није суђење народу. То се поткрада и у Бруновом мишљењу: „Ми смо његови таоци”. Ко је талац? Народ је талац?

Векарић: Цела Србија је талац.

Црнчевић: Нисмо ми њихови таоци, ми смо таоци ових који су нас ослободили, бомбардовали.

Векарић: Није тачно, ми смо таоци Младићеви. Да је мој отац Ратко Младић, ја бих му рекао: „Иди у Хаг”. И апсолутно мислим да је то једини исправни пут којим он у овом тренутку може да иде.

Црнчевић: Велики су улози у игри.

Векарић: Управо тако, али ако он изађе пред неки суд, може да каже своју истину.

Црнчевић: Мени се јављају хашки оптуженици телефоном. Питао сам једног од њих како се ту ко осећа, а он ми каже: „Види брале, када неко викне 'Генерале!', сви се генерали окрену, и наши и њихови. Када неко викне 'Председниче!', окрену се сви председници, и наши и њихови, чак и председници општина, сем Милутиновића који се плаши, ако се окрене, да ће то бити филмски документ да је признао да је био председник. Али знам Караџића, знам Младића, знам Ојданића, знао сам Милошевића и чак ме оптужују да сам био веома велика власт у његовој сенци. Тешко доводим у везу те људе са оним за шта су оптужени. Има прича да је Младић ухваћен, да је у „Бондстилу”. Верујем да је он негде. Не могу да кажем да је здрав, али могу да кажем да је жив.

Политика: И чему се нада, шта очекује?

Црнчевић: Не знам. У једном разговору он је мени рекао, још док се мотао по Београду, да верује да му је ћерка убијена, да није извршила самоубиство. Једном ми је рекао: „Мој живот вреди, од када ми је кћи убијена, једну четвртину, али ни ту четвртину нећу да предам Турцима”.

Векарић: Била би добра порука да ту своју четвртину живота жртвује можда за будуће генерације у Србији.

Црнчевић: Различита су мишљења шта треба жртвовати за Србију и кад треба жртвовати живот.

Векарић: Најлакше је жртвовати туђ живот.

-----------------------------------------------------------

Политика: Када говоримо о нашим људима са хашке потернице, Младићу и Хаџићу, да ли има разлике у приликама од пре пет-шест година и садашњим?

Векарић: Постоји финансијска криза у свету, суштина је да ми немамо довољно кондиције да се и сами, овако крхки, носимо с таласом такве финансијске кризе, која тек почиње по ободу да запљускује наше обале. Морамо учинити све да спречимо негативан ефекат кризе на нашу земљу. Зато и јесте управо и Ратко Младић економија ове земље, поред те моралне и политичке обавезе. Сада причамо о томе колико он кошта ову земљу. Сада су многе генерације угрожене тиме што он није у Хагу. Србија нема кондиције да то себи допусти. Зато свих ових 10.000 полицајаца, који прековремено траже Ратка Младића, или не знам колико чланова појединих служби и који, опет прековремено, траже Ратка Младића, пола тужилаштва које анализира све оно што пронађемо у спровођењу Акционог плана коштају и пореске обвезнике ове земље. Не могу пензионери да стежу каиш, не може здравство, просвета, судство да стежу каиш, а да Ратко Младић држи народ Србије као заробљенике. Мислим да то просто није фер.

-----------------------------------------------------------

Политика: Да ли Ви, господине Црнчевићу, мислите да је Ратко Младић економски проблем Србије?

Црнчевић: Видите, ухватила нас је економска криза, али смо веома богати у изручењу злочинца. У односу на остале народе из околине, ми смо се показали као веома раскошна држава и послали смо тамо све и свакога. Ја респектујем постојање међународног права, иако му се не дивим. Међународно право је ћораво, слепо, шепаво и, по мом скромном мишљењу, признајем му моћ, али кажем да је никакво. Цео Генералштаб је тамо, цела Србија. Срби плаћају превелику цену за грађански рат који је, по мом мишљењу, увезен споља, а обављен изнутра. Мислим да смо ми жртве, а да жртве према онима који су већ жртвовани морају да покажу више разумевања и више достојанства. Претпостaвљам, када се Младић ухвати или преда, следећи захтев биће признање Косова.