У срцу Мар-а-Лага

У  уторак, 13. јануара, имао сам част да присуствујем Молитвеном доручку и председничком ручку под покровитељством председника САД Доналда Трампа у његовом познатом клубу на Флориди Мар-а-Лаго. Присуствовали су представници тридесет земаља, највиши државни званичници, амерички републикански конгресмени и сенатори. Позив ми је стигао као представнику најутицајније тинктенк организације која се година бави унапређењем билатералних односа између Србије и САД и која је суштински конзервативне провинијенције. 
И овај догађај у Мар-а-Лаго говори у прилог томе да свака земља која жели добре односе с Америком мора тамо да буде присутна готово на дневном нивоу и у разним форматима. О томе јасно говори и пример Израела и његовог утицаја у Америци који је кључан за опстанак и развој јеврејске државе у веома комплексном окружењу. Фокус свих говорника на конференцији био је на догађајима у Ирану и неподељено је мишљење конзервативних републиканаца да је ово тренутак који треба искористити како би се коначно уклонила директна претња коју за Израел, а за сад САД индиректно, представља режим у Ирану, који је очигледно на коленима. 
Еуфорија која је настала у свечаној сали Трамповог дома била је неописива када је организатор скупа пренео поруку председника Трампа да је готово с преговорима са Ираном и да ће он решити ствар „на свој начин”. Свима је јасно шта то значи и вероватно можемо да бројимо сате до почетка свеобухватног удара на Иран. Да ствари иду у том смеру показују две чињенице и поруке које су се чуле од америчких конгресмена и чланова израелског Кнесета. Једна је да се принц престолонаследник Пахлави интензивно припрема у Америци за своју нову улогу у Ирану уз пуну подршку Конгреса, Сената и администрације, а друга је да се први пут јавно и отворено поменуло да Израел има „људе на терену” или, како би Американци рекли, „boots on the ground”, који су спремни да оперативно изведу успешну акцију свргавања режима у Техерану. И то показује различити приступ Венецуели и Ирану. 
У Венецуели Американци нису имали овакву логистику и људе који су спремни да изведу акцију, али и да остану оперативно у Ирану и после те акције. Ко уме да чита између редова схватиће поруку конгресмена који су поручили да ће се Молитвени доручак ускоро приредити у Техерану, а бивши директор ЦИА и државни секретар Мајк Помпео честитао је Нову годину свим оперативцима и припадницима Мосада на терену у Ирану. Све ово није дошло случајно и није производ дешавања и кризе која у Ирану траје већ две недеље уз, како потврђују релевантни извори, више хиљада жртава. 
Трамп је послао јасну поруку властима у Ирану на коју су се оглушили и, сигуран сам, скратили себи век трајања на минимум. Пажљиво планирана стратегија уклањања главних препрека, које данас више не постоје на путу ка Техерану, показује стратешко промишљање и стрпљиве потезе који су после неколико година довели до финала стратегијског надметања. Уклањање Асадовог режима у Сирији, обезглављивање Хезболаха у Либану, стављање ирачких савезника у тихи мод и на крају стављање Хамаса у дефанзиву, али и тешке санкције које су довеле до велике економске кризе на унутрашњем плану, довели су до ситуације у којој Америка и Израел могу да реше проблем са својим снажним и утицајним непријатељем на Блиском истоку. 
Не треба очекивати да ће се било ко умешати у овај сукоб, као и у случају Венецуеле, кад су питању Кина и Русија, нити имају инструменте да било како интервенишу. С друге стране, кључне заливске земље више су заинтересоване за мир и економску сарадњу с Израелом и Америком него да на било који начин угрожавају своју позицију због Ирана и режима који никоме ништа више не може да понуди. У наредном периоду можемо очекивати да ће заливске земље са Саудијском Арабијом на челу приступити потписивању Аврамових споразума као што ће то учинити и Сирија, која је до јуче била један од највећих противника Израела. Оно што је за нашу земљу битно јесте да схватимо глобална геостратешка кретања, да им идемо у сусрет и будемо у сталној офанзиви. 
Светска геополитичка сцена драстично се мења у последње четири године, а посебно с Доналдом Трампом на челу Америке. Морамо да уложимо енергију да разумемо Трампа и нову администрацију и да радимо с њима на стварању дугорочног и конкретног савезништва у овим тешким временима које ће имати пресудан утицај на безбедност и економски просперитет наше земље и нашег народа. Некада пут до Вашингтона води преко Јерусалима, али и то је пут који нам је отворен и где смо добродошли, а уклапамо се у Трампову визију борбе за вредности која је заснована на јудео-хришћанској платформи и савезу.

*Председник Конгреса 
српско-америчког пријатељства