Обамини делују, Тадићеви тихују

У чему је разлика између Барака Обаме и Бориса Тадића? Обамина влада има 12 чланова, а Тадићева 27. И Обамини већ делују, а Тадићеви – тихују. Видају ране од борби за свој део буџетског колача.

Премијер је победио чак и законе физике. Постао је – невидљив. Да се Тадић не огласи о разним питањима из делокруга владе – ми бисмо били обезвлађени.

А, тек Кркобабић. Вероватно ћемо пре открити где је Младић него где је Кркобабић. Кажу да ће ребаланса буџета бити само да би се намакле паре за формирање акционог тима за хватање Кркобабића. Пензионерска мајка у земљу је пропала. Ни ракљама га не можеш наћи. Пошто је прописно израдио оне чија је узданица био. Замрзавањем пензија, уз вратоломан скок евра – претвориће базу у просјачку оазу. Он, енергични месија, у свом је буџету намакао толико пара за путовања у иностранство да једном месечно може ићи на пут око света. У интересу своје базе или свог, годинама примереног, авантуристичког духа?

Једини изузетак је министар за свашта – Расим Љајић – коме су натоварили на грбачу све оно што министри Срби неће, не смеју, не могу или не умеју да раде – не само сиротињу, раднике, жене, децу, инвалиде, социјалне случајеве, пензионере, него и Младића и Хаџића, Хаг, Брамерца, Холандију и значајан део европских интеграција. Зато се свако рационалан данас пита шта ће нам влада, кад све ради Расим? Радио би Расим, министар за свашта, још штошта, да му се на врат није натоврзао чувени министар за ништа – Сулејман Угљанин, који сем што прима плату и плеви коров око своје фотеље – не ради ништа друго. За разлику од министра здравља Томице Милосављевића – који нам се огласио са далеке Кубе, на којој се брине о здрављу Срба. Брине се толико дуго колико се Тито бринуо о братству-јединству. И мада се за Тита знало да му је мандат ограничен бар животом, за Томицу не постоји никакво уверење. У погледу дужине мандата.

А министар просвете, кад већ не може да се јуначи над коалиционим партнерима и опозицијом, ударио је по основцима. Којима се усред школске године мењају правила полагања пријемних испита за средње школе. Јеросновци су погодни за разрачунавање: немају право гласа, не плаћају порез и не могу да зауставе производњу. Која се код нас већ сама зауставила.

Зато су се у јеку кризе ућутали и гиганти српског економског чуда: двојац Ђелић–Динкић. Нису обавештени, ко Коштуница ономад. А шта су нам све обећали? На пример, Ђелић годинама уназад обећава да ћемо следеће ући на белу ,,шенген-листу”.

Надасе и Динкић, који се удидио, јер после саватавања његових скромно плаћених кадрова у јавним предузећима – шта му је друго остало него повлачење на резервне положаје да не би чуо стихови нове народне јуначке песме: „Иде експерт око владе, сигурно ће да украде”.

Али, Динкић бар зна да је заборав темељ сваке успешне политике у Србији. Зато је боље ћутати и владати. Парама од кризом очерупаног народа. Коме су се посланици смиловали па ће сада да пуши јефтиније, пошто су посланици схватили да је боље да народ пуши него да једе. Јер ко престане да пуши, једе више, на нервној бази, па је боље да сиротиња пуши, него да троши паре на храну. Зато ће смањење акцизе на цигарете надокнадити кажњавањем проналазача разних патената, који ће одржавање својих проналазака сада плаћати пет пута скупље. Е, кад хоће да буду паметни – нек плате. Уместо да буду у влади – па да наплате.

Зато охрабрује враћање на јавну сцену типичног српског политичара – Срећка Шојића. Сигуран сам да, гледајући Шојића, Борис Тадић сам себи у браду често прозбори: „Мењај их, Борисе, док они не промене тебе”. Зато, господине председниче, будите храбри – послушајте свој глас. Глас разума.