Успех региона је и мој успех

„Нестабилност и потреси у политици на Балкану у модерном периоду стичу смисао када се протумаче као локалне манифестације светског проблема прилагођавања заосталих подручја западној индустријској цивилизацији ...” Иако написане пре педесет година, ове речи историчара Ставријаноса, уз мале модификације, још увек су актуелне као оквир за разумевање односа међу балканским земљама.

Распад СФРЈ у значајној мери био је последица неуспеха у прилагођавању западном политичком и економском систему. Словеначки сепаратизам током осамдесетих година прошлог века био је израз настојањада се по сваку цену учини корак у правцу прикључења западној цивилизацији. На другој страни, српска политичка елита покушавала је да заштити и очува постојећу економску и политичкуструктуру од претпостављених погубних утицаја Запада. У оба случаја, национализам је подстицан „одозго” ради постизања политичких циљева. Словеначки национализам, с обзиром на своју сврху, добио је подршку Запада, а српски национализам је из истог разлога демонизован.

Ако је пре распада Југославије национализам био у функцији остварења овог или оног циља, током деведесетих постао је циљ по себи.Питања територијалног разграничења и стварања новог државног и националног идентитета постала су кључна, а друштвени развој остао је у другом плану. У таквој атмосфериекстремни национализам нашао је своје упориште у свим земљама.Опасност коју (је) представља(о) најбоље се може илустровати преклапањем мапа Балкана на којима су исцртане максималистичке територијалне претензије српских, бугарских, мађарских, македонских, албанских и хрватских националиста. На таквој мапи готово да нема простора који није споран.

Завршетак ратова на тлу бивше Југославије није, међутим, у потпуности компромитовао национализам. Опредељеност нових балканских влада ка укључењу у ЕУ, односно у западни економски и политички систем подразумевао је разарање постојећих вредносних, институционалних и обичајних образаца. За многе су ове промене биле и још увек су болне, јер су задирале у темељна питања идентитета. Национализам је због тога поново постао, истина на другачији начин „одоздо”, идејни оквир за очување старих вредности и институција, односно за отпор променама које љуљају и поткопавају идентитетске темеље.

Мада екстремни националисти нису на власти ни у једној балканској земљи, њихове идеје значајно утичу на расположење јавности и тиме дају тон званичној политици. Балансирање између опредељења ка западној модернизацији и бриге о осећањима значајног дела становништва представља, због тога, кључну карактеристику политика свих влада на тлу бивше Југославије. Када хрватски председник, премијер Републике Српске или министар иностраних послова Србије, поменимо само недавне примере, кажу да неће претпоставити улазак у ЕУ територијалном суверенитету, они истовремено, мање или више свесно, изражавају опредељеност ка ЕУ и подилазе националистичким осећањима становништва. То је несумњиво једина формула за очување унутрашње стабилности, али и препрека регионалном политичком и економском повезивању.

Свест да без међусобног повезивања балканских земаља и њиховог укључења у западне цивилизацијске токове не може бити економског просперитета и политичке стабилности још увек се тешко пробија између национализма – на унутрашњем и проблема с којима се сама западна цивилизација суочава – на спољњем плану. При том, не мислим само на актуелне економске проблеме, већ на противречност између ширења економског и уситњавања политичког простора која је у темељима модерне западне цивилизације. Ова противречност била је у основи европских политичкихсукоба током 19. и 20. века и представљала је део механизма који је покренуо два светска рата. Стварање ЕУ, што уз турбуленције и под будним оком САД траје већ пола века, био је начин да се то стање превазиђе.

Ширење западног економског утицаја уз оклевање да се пружи недвосмислена подршка политичкој интеграцији у ЕУ може се разумети, али не доприноси стабилности Балкана. Балкан је историјски био поприште сукоба и поткусуривања великих сила. Ослањање на велике силе доносило је тим земљама краткорочне добитке, али је у крајњем збиру највише допринело страдању читавог региона. Упркос поразном историјском искуству мало је вероватно да ће се овај зачарани круг прекинути.

Мада по много чему различито, извесну наду буди искуство земаља југоисточне Азије. Њихов пример, наиме, сведочи да земље појединачно могу напредовати тек ако напредује регион у целини, а предуслов за то је међусобно чвршће повезивање.

Социолог, доцент на Филозофском факултету у Београду