Шта нам се дешава, шта нам није јасно

Година у коју смо ступили требало би да буде једна од оних у којима се спремамо да на изборима искажемо своје мишљење о свему кроз шта смо прошли у претходном периоду, износимо наде за будућност, блиску и даљу. Сличну дилему решавали смо много пута до сада, увек се питајући: да ли смо правилно изабрали, довољно промислили, ослонили се на срећу...

Али овог пута као да се више питамо коме да не дамо свој глас, него обратно. Не само зато што смо разочарани, љути, резигнирани... већ стога што смо „понуду” која нам је испостављена ретко када раније имали. Па чак и у оним временима „повратка демократије”.

Говоримо превасходно о генерацијама стасалим за изјашњавање непосредно пред почетак и током до сада „одрађеног” 21. века. О онима који су у пуном радном капацитету. А таквима се нуде по свему неуобичајене визије. Нуде их сви: актуелна власт, опозиција, студенти, блокадери... Али и појединци који мисле да имају кључ који отвара сва „врата благодети”, па макар и без покрића.

Ако нам је, када су у питању власт и опозиција, много тога доброг или лошег одавно познато, ако верујемо статистичким проценама, изјавама водећих људи са свих страна политичког спектра, аналитичарима... онда, услед онога што свакодневно видимо и доживљавамо, кад размишљамо о студентима и блокадерима, о улици, обавезно стављамо прст на чело. Управо о њима ћемо да говоримо.

Студенти који су на челу актуелних дешавања и са, за сада необзнањеном листом кандидата, свакако су изборни фактор на који је потребно обратити пажњу. Јер они ће за коју годину, тада већ као дефинисани радни људи и бирачи, одлучивати једнако о својој, као и о нашој судбини. У овом тренутку, и под данашњим слоганима, њихове идеје више би требало да служе за корекцију стратегије „правих” политичких играча.

То се, пре свега, односи на њихове недавно истакнуте захтеве о испитивању порекла имовине и лустрацији. Тешко је рећи да у овоме има било шта ново. Реч је стандардним захтевима који се везују за сваку озбиљнију, револуционарнију промену система. Њихова реализација, међутим, зависиће од новоуспостављеног односа нове и старе власти. А оштрица оваквих захтева већ ту се губи.

Објективно, студенти сами тешко да могу да се изборе за нешто више. Једноставно, немају (обелодањен) конкретан програм. Реагују на дневна дешавања, немају људе способне да каналишу њихово незадовољство, немају базу међу грађанима, инфраструктуру… Уосталом, немају ни паре.

Њихова бучно најављена акција „од врата до врата”, сведена тек на прикупљање потписа за расписивање избора, природно, била је ограничена на веће, урбане средине, тамо где и они сами бораве током школовања. Веровати да би препуни ентузијазма ишли даље – од села до села – било би преамбициозно.

То је и разлог што још не знају, тачније не усуђује се да обзнане, ко ће се наћи на њиховој изборној листи. Уосталом, питање је и да ли су они који би на њој требало да се нађу вољни и спремни да њих и њихове породице, друштвене мреже, таблоиди, локалне телевизије, појединци… данима провлаче кроз изборну каљугу.  Да ли ће из науке којој су посветили живот тек тако прећи у неизвесност политике?

Непознаница су и тзв. блокадери. Састављени су, углавном, од повремених учесника у политичком животу, грађана бесних и на себе и на државу, али увек спремних да проведу неколико сати на улицама блокирајући градски саобраћај. Боље су организовани од студената, искуснији, али једнако без правих идеја и без истинске политичке тежине.

Знају шта неће, иако су дубоко у себи свесни да би се понашали једнако као актуелна власт, само када би им за то била пружена прилика. Нескривено су наклоњени појединим страним амбасадама, а посебно тзв. европским институцијама које их обилато плаћају. Или барем оне који их предводе и организују.

Има их свуда, по школама, у медијима, позориштима, државним институцијама, војсци… али нигде довољно. Циљ им је рушење власти. Било које. Слично дешавањима 9. марта 1991. Залажу се за одрицање Србије од Косова и Републике Српске, прекид односа са свим земљама које им сугерише бирократија из Брисела. Свесни су да држави не могу да помогну, али себи и те како могу.

Нису идеолошки одређени и зато међу њима има свега: од радикала, монархиста, лажних демократа, свих којима се власт икада замерила, нихилиста... до обичних бунџија жељних својих пет минута пред телевизијским камерама. Власт самостално не могу да освоје и зато су спремни да се, у погодном тренутку, прикључе оном учеснику у изборној трци који им понуди (за њих) колико-толико прихватљиво решење.

Од тренутка кад су почеле блокаде и кад је обичним људима, без конкретног страначког или идеолошког опредељења, онемогућено да се слободно крећу градским трговима и улицама, да иду на своја радна места, код лекара, у куповину, воде децу у обданишта... Србија као да је ушла у неку врсту „ванредног стања”. Уследили су ексцеси, са свих страна. Неретко изрежирани. Нормалност је заборављена...

Личне трагедије медијски се бескрупулозно користе као политички аргумент и оружје. Обични дневни извештаји и коментари неретко су на самој граници антидржавног деловања и личних омраза. Привођења одговорних за класично кршење закона стичу ореол политичких прогона.

„Писмо једног професора студентима” постало је маска за скривање идентитета аутора (главног и одговорног уредника?)...

Створена је атмосфера у којој је отворена сила та која води игру. А то дозвољава свакоме да по сопственој мери тумачи и Устав и законе. Олако изречене оптужбе, и једнако такве „пресуде”, неодољиво подсећају на острашћеност из некадашњих постреволуционарних, па и „голооточких” времена.

„Рибникар”, „Младеновац”, „Надстрешница”, „Генералштаб”, „Експо”, „НИС”... постали су окосница протестантског деловања, мада су два првонаведена случаја брзо пала у заборав. Није у њима било никакве тајне. Ипак, тешко је не отети се утиску да су грађани на исте излазили више да искале сопствени бес него инсистирајући на тражењу директних криваца.

Упали смо у неко чудно време. Лаж је постала истина, оно чему својим очима сведочимо претворено је у привид. Наше муке неки други трпе, али не да би нам помогли већ да би нас још више притискали. Историјске чињенице тумаче се онако како то налаже политичко опредељење. А они који позивају на бунт, чине то безимени и из добро скривених ровова.

О свему томе мораћемо да размишљамо кад узмемо у руке гласачке листиће.

*Новинар „Политике” у пензији

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа