Штрудла и мало носталгије

На безмало два хектара окућнице, воћњака и баште, 2,5 километра од села Бегеч, 500 метара од Дунава и 15 километара од Новог Сада налази се Цвејин салаш, где живе брат и сестра, Александар, дипломирани агроном (како то лепо каже песма), и сестра Звонимирка, туристички радник у пензији, која је и осмислила читаву понуду Цвејиног салаша.
Они су потомци велике фамилије Цвејић која се на салаш преселила после епидемије шпанске грознице 1914. године када је њихов отац Миленко откупио други део салаша од стрица Пере "Американца". Године 1932. поставио је темеље данашњег изгледа ове војвођанске туристичке атракције.

Атрактивно старо здање, у руралном војвођанском смислу, нуди традиционално гостопримство са старим јелима и обиљем рецепата за које многи посетиоци нису ни чули а камоли их пробали. Многи комерцијализовани салаши у Војводини нису се либили да, уз старе пећи, точкове, кола и намештај, уграде еркондишне у собе, "набаце" италијанске плочице по купатилима и фирмиране пешкире, а за јело се брину новопечени кувари са понудом свих светских кухиња и наших специјалитета, али изворних војвођанских рецепата је веома мало. Све то, наравно, упакују и наплате скупо.

Тога на Цвејином салашу нема. Зато гост мора да се најави дан раније уколико не долази организовано преко неке агенције. Овде је све природно, старо и традиционално, и све функционише. Стари бунар шкрипи, али из ведра не можете да се напијете колико трну зуби од хладноће; уместо еркондишна – у топлим летњим данима собе хладе крошње 70 година старих храстова и липа који штрче у небо и виде се још по изласку из Новог Сада. Домаћа ракија и вино точе се у подруму из бурета.

Домаће животиње (осим свиња и крава), са потомством, слободно живе и шеткају се широм окућнице и баште. Деца ће вам вероватно "пробити главу" да желе баш онакво маче, куцу, јаре, пиле или паче из малог домаћег зоолошког врта. Јела се спремају од њихових ћурки, гусака, патака, од козјег млека или домаћег брашна и гриза.

Само пет кревета у три собе и два купатила не говоре о комерцијализацији ове туристичке атракције, али сте зато уверени да ћете викенд провести као некад, уз приче, ватру из каљевих пећи и тиктакање старинских сатова; пити кафу, чај од липе или нане који сте сами припремили, ако желите, или свеже козје млеко.

Може се резервисати и велика трпезарија за двадесетак гостију, који ће се сигурно одушевити паприкашима, кнедлама и штрудлама направљеним са надевом по жељи. Можете да прошетате до Дунава и Братине чарде и да пређете скелом у Срем; ако сте спремни на мало дужу шетњу (око два километра) стићи ћете до чувене Бегечке јаме и дунавца где кад је јако низак водостај изрони чак и звоник давно потопљене цркве из старог села Бегеч.

Уколико за вас војвођанска равница није депресивна (како тврде они који је не познају), кроз песме Ђорђа Балашевића "Ал’ се некад добро јело – баш" или Чолићеву "Једне просте војвођанске зиме" на Цвејином салашу ћете доживети управо оно о чему певају ова два популарна шансоњера у било које годишње доба. Штрудла ће бити врућа и мека, дуње, ћилими и каљеве пећи понудиће вам раскош топлоте и сигурност давно заборављених дана, а ваша деца ће можда схватити зашто са сетом причате о свом детињству у неким сличним собама наших бака и дедова.