Хипхоп – Made in China

У последње време сведоци смо правог економског „бума” кад је у питању најмногољуднија земља света. Ипак, мало је познато да је и кинеска музичка сцена у последње време доживела експанзију која је превазишла сва очекивања стручњака у овој области. Последњи у низу добрих вести отварања Кине у домену популарне музике јесте и податак да је хипхоп, нарочито међу млађом популацијом, постао један од најпопуларнијих музичких праваца. Овом тренду допринели су бројни аутори који су се одважили и почели да у песме интензивније претачу социјалне и остале проблеме који муче младе генерације. Ипак, бројне препреке са којима се суочавају млади аутори (намерна медијска „незаинтересованост”, цензура, тихи бојкот енглеског језика...) и даље стоје као једна од главних кочница како би ова, нова, кинеска „робна марка” доживела планетарну популарност.

Велики помак догодио се кад су популарни састави и појединци почели да „бацају риме” на матерњем језику и тиме придобили широки дијапазон љубитеља ове врсте музике. Док су велике светске звезде попут Еминема или Кју-Типа на Далеком истоку биле популарне још током деведесетих година, у текућој деценији домаћи састави попут „Јин-цанга” доживљавају успех о каквом су само могли да сањају. Такође, на десетине хипхоп клубова сваке године „никне” у Пекингу и другим вишемилионским градовима. О овом музичко-социолошком феномену пишу многи угледни магазини, али и дневни листови попут „Њујорк тајмса”. Многи од довитљивих уметника своју шансу налазе и у, условно речено, примењеној музици, снимајући рекламе за велике стране, али и домаће компаније.