Од Карађорђа до Свесрпског сабора

Тешко је набројати све државе које су Срби кроз историју оснивали, имали и губили. У том историјском процесу идеја државности уткана је у биће српског народа и никада није уснила. Пригушена је турским гајтаном након пада деспотовине у Србији и краљевине у Босни, али је ипак удахнула мирис слободе који је надимао плућа устаника уочи Сретења 1804. године.

Зрелост једне идеје најбоље је описао Виктор Иго рекавши да је „од свих армија света јача идеја чије је време дошло”. Српска државност и суверенитет оличени су у Сретењу, празнику о којем се сусрећу Срби, историја, државност и уставност. На Сретење је српски народ, први пут у модерном добу, исказао своју вољу како би од историјског објекта постао политички субјекат. Војна револуција, усвајање уставних аката и организовање државне власти током Првог устанка означили су велики повратак српског народа на историјску позорницу, док је уставна револуција 1835. године била његов улазак у уставну епоху. Сретењским уставом не само да су укинути феудални односи и ропство, него је уведена и подела власти те су успостављена грађанска права и слободе.

Први српски устанак, Сретењски устав и проглашење Републике Српске пример су три изузетна конституционална тренутка једноимене воље српског народа. У њима се огледа вечна тежња српског народа да живи у држави која изражава његов идентитет. Ако је 1804. година означила повратак српског народа на историјску сцену, а 1835. његов улазак у уставност, онда 1992. година представља повратак српске државности на левој обали Дрине. Република Српска је данас конститутивни државноправни субјекат и ентитет са Уставом гарантованим надлежностима, који одлучује о сопственом уставном поретку унутар сложене заједнице. Република Српска је израз унутрашње суверености српског народа са свим елементима државности – територијом, становништвом и влашћу.

Одлука Свесрпског сабора из 2024. године којом је Сретeње проглашено и Даном државности Републике Српске представља угаони камен српске будућности и крунски конститутивни тренутак, након којег Сретeње и званично постаје заједнички симбол српског народа.

Сретeњски суверенитет као уставни оптимизам

Сретeњски суверенитет српског народа није историјска категорија, већ трајна уставна мисао која нас подсећа да државност није дата једном за свагда. У питању је константна борба, која захтева политичку вољу, одговорност сваког појединца и спремност на жртву.

Суверенитет није нужно целовит. Може бити подељен, функционално распоређен и унутрашње разграничен. У сложеним државама, каква је дејтонска БиХ, чланице поседују висок степен унутрашње државности која се огледа у њиховој способности да конституишу властити правни поредак и политичке институције.

Сретeње повезује Карађорђеву устаничку Србију, уставну Србију и Републику Српску као савремени израз српске унутрашње државности. Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа потврђује да је саборност резултат политичке воље, зрелости и уставног оптимизма српског народа. Слободан Јовановић је писао да је приликом стварања, а рекли бисмо и очувања државе, „народносна свест најважнија од свих чинилаца”. Разумевање значаја устанка, првог Устава и обновљене државности, подразумева и постојање свести о опасностима које прете, о онима који би поново желели да чизмом стану на врат српском орлу. Одговор на те изазове су национално јединство, образовање и институционална снага.

Саборност, образовање и државотворна будућност

Саборност српског народа није усмерена против других, већ ка очувању сопственог идентитета, права и будућности у складу са међународним правом и демократским принципима.

Важно је нагласити улогу свих образовних институција у процесу изградње и очувања државности, суверенитета и саборности. Насушно је потребно да млади и образовани људи буду национално освештени и апсолутно свесни да је јединство услов опстанка суверенитета и државности. Српски тежак је кроз историју носио државу на својим плећима, а сада је време и да се српски учени људи заузму и одбране је снагом речи и истине, негујући правну и политичку културу. Српски народ не сме пропустити прилику да пригрли своје историјско право на сопствени суверенитет, посебно у условима рађања новог света у којем ће суверенизам господарити. За очување српске државности и суверенитета потребно је јединство око кључних националних питања, како би српско питање коначно добило свој одговор.

Сретeњски суверенитет није епски мит, већ завет будућности у којој ће српски народ бити чувар својих права и неимар своје државности, у Србији, у Републици Српској, у Црној Гори и у сваком простору свог историјског трајања, негујући идеју државотворности прекинуту у 15. веку у лику последњег деспота Србије и краља Босне – Стефана Томашевића. Трагично, али и симболично као путоказ за будућност која ће неумитно доћи, у Стефановој судбини је сабран крај једне епохе и наговештај будуће обнове.

*Докторанд уставног права, Правни факултет Универзитета у Београду, саветник за уставноправна питања, ЈУ Центар за друштвенополитичка истраживања Републике Српске