Рвачки шампион универзитетски професор

Између свих оних силних спортова: фудбала, кошарке, рукомета, стоног тениоса, атлетике, бокса..., на крају је одлучио да изабере струњачу. У рвање, које у то време није било толико популарно као бокс, Горан Касум је видео вештину која врло брзо може да га издигне, да му пружи уточиште, сигурност, а и спортску каријеру, која ће му донети пуно радости и задовољства. Каријеру од које ће му позавидети многи. И, наравно није погрешио, мада, сам почетак уопште није био лак.

– Није да сам негде журио са избором, али, признајем, пријало ми је да уђем у породицу најтрофејнијег олимпијског спорта. И то сасвим случајно – каже данашњи редовни професор на Факултету спорта и физичког васпитања Универзитета у Београду Горан Касум.

Како сте се одлучили за рвање?

Морам да признам да ми је прву љубав према рвању на неки начин усадио мој наставник физичког у ОШ „Ђуро Стругар” на Новом Београду Томић Рудић. Сећам се, стално је и упорно понављао да сам рођен за борилачке спортове, иако сам у то време у школи  тренирао готово све друге спортове. Ипак, на крају осмог разреда проглашен сам за спортисту године. Тада сам знао да су борилачки спортови били мој избор.

Ипак, главне рвачке лекције научили сте на Црвеном крсту у дому Радничког?

Истина, није било лако путовати са Новог Београда где сам се уписао у Десету београдску гимназију и путовати сваки дана на тренинге на Црвени крст. Али брзо сам заволео клуб, добро друштво и тренера, иако пре тога нисам имао никакав контакт са Радничким. Тако је све кренуло.

Ко вам је био први тренер?

Легендарни Мирослав Читаковић. Сећам се да сам закаснио на први тренинг, што му се уопште није допало, јер је тражио спартанску дисциплину. Умало ме није вратио са врата. Ипак, некако ми је прогледао кроз прсте. Наставио сам да тренирам, а већ у јуну 1982. године постао сам кадетски првак централне Србије, а две године касније јуниорски СФРЈ, док сам титулу омладинског првака освојио 1986. Те године дебитовао сам и за репрезентацију до 20 година и био пети на првенству Европе у Малмеу.

Чини се да сте потпуно спремно дочекали и сениорски стаж?

Имао сам срећу да мој спортски успон иде узлазном линијом, па сам већ наредне године у Зрењанину дебитовао и за сениорски тим, где сам у јакој конкуренцији освојио злато. Тим великим и помало неочекиваним успехом „купио” сам карту за првенство Европе, које се те јесени одржавало у Тампереу. А годину дана касније стигао сам и до прве олимпијске визе – за Сеул.

Један сте од ретких спортиста са ових простора који су учествовали на чак три олимпијаде?

Ватрено крштење имао сам у Сеулу 1988, где сам заузео пето место. Те године сам отишао у војску. Пошто сам био члан спортске чете добио сам прилику да у току војног рока тренирам пуна два месеца и шансу да се спремим за шампионат света у Мартинију у Швајцарској.

Практично, после тога почињете жетву медаља?

Да, јер већ Риму 1990. стигао сам до прве, мени најдраже, медаље у каријери. Освојио сам бронзу, попео се на победничко постоље и тиме испунио свој дечачки сан. Наредне године сам постао медитерански првак, па у Варни, на првенству Старог континента, поново стао на победничко постоље с бронзом. Исти успех поновио сам и годину дана касније у Копенхагену. Иако су то биле године санкција нашим спортистима, ипак сам отишао и на другу Олимпијаду. У Барселони сам био шести. Наредна, 1993, година била је врло изазовна за све наше спортисте. Нажалост, то је било време, надам се које се више никада неће поновити према нашој земљи. Због санкција нисам отишао на два велика такмичења.

Ипак, већ 1995. сте се вратили на стари колосек?

Тада сам донео одлуку да одем у вишу категорију и да се са 82 кг пребацим у категорију до 90 кг.

И тада сте показали немали потенцијал на струњачи?

Био сам четврти на првенству Европе, док сам 1996. у Атланти, на мојој трећој олимпијади, на којој сам завршио рвачку каријеру, остао без неког жељеног пласмана.

После успешне каријере остали сте у рвању, али сте се посветили и школовању?

Мој избор је био да се потпуно посветим школовању. У међувремену сам завршио ДИФ, почео убрзо да радим као асистент на Катедри за борење, где су ми професори били Срба Поповић, Зоран Ћирковић, Срећко Јовановић. Затим сам 2005. постао доцент, па ванредни професор, а од 2015. сам редовни, а уједно сам изабран и за председника Савета нашег факултета.

Кратко сте радили у клубу као тренер?

Због великих обавеза на факултету морао сам да се одрекнем тренерског позива. Мада сам годину дана радио у Радничком, а од 2000. до 2004. био сам и тренер и члан стручног штаба репрезентације.

У репрезентацији сте радили баш када је Давор Штефанек на шампионату Европе у Хапаранди (Шведска) постао најмлађи сениорски освајач медаље.

Већ тада се видело колико тај момак вреди. Веровали смо у њега, знали смо да је огроман потенцијал и нисмо се преварили. Ту медаљу и дан-данас памтим. Сећам се да сам у једном тренутку од огромног узбуђења и радости бацио на струњачу Далибора Бушића, који ми је у том тренутку био најближи струњачи.

Како видите рвање данас у Србији?

Последњих 80 година рвање је стално у врху српске породице спортова. Имамо континуитет, резултате. Наши борци редовно освајају медаље на највећим такмичењима. То радује и охрабрује све нас који смо уско везани с овим спортом.

Ко је, по вама, најуспешнији српски рвач свих времена?

Без премца то је Давор Штефанек, који је освојио око десет великих медаља, међу којима и злато на Олимпијади у Рију. Иако смо имали велике рвачке шампионе.

Какво место рвање има у Београду?

Радује чињеница да данас имамо већи број клубова него икада. Такође и добру базу. У врху смо домаће сцене. Имамо и неколико добрих и стабилних клубова. Све то даје наду за наш најтрофејнији олимпијски спорт, истакао је професор Горан Касум, некада велики рвачки шампион, а данас експерт за борилачке спортове.Дан када је професор Горан Касум заједно с Давором Штефанеком кренуо по своју прву тренерску медаљу

Један син научник, други спортиста

Професор Касум је посебно поносан на синове Обрада и Петра.

– Петар је кренуо спортским путем. Тренира ватерполо у Црвеној звезди. Освојио је са репрезентацијом злато на Првим европским играма младих у Бакуу. Био је и јуниорски првак Европе. Са друге стране Обрад се определио за академски пут. Био је ђак генерације у основној и средњој школи. Завршио је Математичку гимназију у Београду, мастер у Паризу. Ове године добио је Саксову награду, која се додељује за најбољи докторат из области логике. Тренутно је професор у Лос Анђелесу, а ускоро прелази на чувени Беркли.

Д. Т.