Одлазак доајена дипломатије

Бивши министар спољних послова Владислав Јовановић преминуо је у 93. години, саопштила је његова породица. Време и место сахране биће накнадно објављени.

Председник Србије Александар Вучић навео је синоћ да је са тугом сам примио вест о смрти Владислава Јовановића, којег је описао као једног од последњих великих дипломата старог кова, који је својим искуством, као и промишљеним и одмереним наступом, умногоме обликовао спољну политику наше земље у тешким временима током којих је савесно и предано обављао своје одговорне дужности.

„Сведок преломних историјских тренутака како у нашој земљи, тако и на светској политичкој сцени, Владислав Јовановић је уложио огромно знање у покушај да позиционира званичне државне ставове и принципе у свету који није био спреман да их чује и поштује. Ипак, остао је до краја доследан начелима старе школе дипломатије и до последњег дана лојалан Србији и њеном народу . Изражавам дубоко саучешће породици, пријатељима, колегама и поштоваоцима његовог несебичног патриотског залагања за добробит Србије. Нека почива у миру”, истакао је председник Вучић.

Министар унутрашњих послова и председник СПС-а Ивица Дачић упутио је јуче саучешће поводом смрти бившег министра спољних послова, истичући да је наша земља изгубила истакнутог дипломату и државника чији је рад оставио трајан печат у међународним односима.

Са дубоким жаљењем примио сам вест о смрти Владислава Јовановића, човека који је деценијама достојанствено представљао нашу земљу у свету и својим знањем, искуством и смиреношћу оставио снажан траг у српској дипломатији. Његова посвећеност државној служби, учешће у сложеним преговорима и непоколебљиво залагање за мир и дијалог остају као вредан аманет генерацијама које долазе. Био је мој велики пријатељ и политички саборац, патриота, изврсни дипломата и угледни државни функционер који се током читавог живота залагао за Србију и српске интересе – наводено је у саучешћу министра Дачића.

Владислав Јовановић је рођен у Житном Потоку 1933. године, гимназију је завршио у Београду 1951, након чега је дипломирао на Правном факултету у Београду. Дипломатску каријеру је започео 1957. године у министарству иностраних послова Југославије. Службовао је у Бриселу и Лондону, пре него што је постао шеф мисије СРЈ при Уједињеним нацијама и амбасадор у Турској, а потом и шеф дипломатије у два мандата. Водио је неколико делегација Југославије на мировним и другим преговорима током деведесетих година прошлог века. Носилац је више страних одликовања, укључујући француски Орден команданта Легије части.

Написао је неколико књига: „Рат који се могао избећи”, „Дипломатија и шах”, али и роман „Сестра”, посвећен његовој сестри која је преминула са 17 година, као и збирку поезције „Трагања за трагањима”. Како је некада говорио о свом књижевном опусу, то су биле две строго одвојене целине. Као државни службеник писао је савесно, а када је то престајало отварао се о свом унутрашњем животу, који није био лак. Са 15 година, сем сестре, остао је и без оца који је претходно био заточен у затвору Гестапоа. Након очеве смрти, њега и мајку избацили су из стана у Смедереву, одакле су дошли у престоницу. Прво су живели код рођаке, затим у стану трошних зидова који није имао ни водовод, те су користили заједничку чесму у дворишту и јавна купалишта. Када су, после три године рада у министарству, људи из синдикална комисија дошли у његов дом, написали су да је ту немогуће да се живи и доделили му стан, и то симболично (случајно или намерно) у Смедеревској улици, где прешао са мајком.

За дипломатију је говорио да је то „вештина добијања могућег из често немогућег”.