Хајка на плавуше

Интелектуални мрачни интернет (Intelectual Dark Web – ИДВ) почела сам да пратим око 2016. године. Имала сам интуицију и аналитички алат да сазнам за ИДВ пратећи тада све интензивније америчку политичку сцену и друштвена кретања. Иконокластични, идеолошки шаролики ИДВ, на почетку с Џоом Роганом као креатором платформе и концепта, Џорданом Питерсоном, браћом Вајнстајн, Семом Харисом, Беном Шапиром, указивао је на растућу ауторитарност идентитетских политика, политичке коректности и културног релативизма које је заговарала махом левица, неретко отварајући и контроверзне теме.

Имали су и међусобно велике расправе око одговора на пандемију вируса корона и Доналда Трампа. Већина их је била канселована од стране академске заједнице и мејнстрим медија. Километри и километри пређени уз слушање излагања која су описивала и моја опажања која нисам тако елегантно или с толико аргумената и научних података умела да артикулишем. Брзо сам увидела да се трендови које ИДВ описује на евроатлантском нивоу пресликавају на регион. Био је то почетак краја позитивних ефеката концепта отвореног друштва, поготово у Србији. Растући ауторитарност, зилотизам и двоструки стандарди његових најутицајнијих локалних промотера, невладиних организација, покрета финансираних страним новцем, који су без транспарентности, а некад и противзаконито прерастали у директне политичке актере, „активиста”, делова академске заједнице и „независних медија”, комбиновани с неописивом лакоћом дискредитације свега српског и православног, увелико су одговорни и за актуелну друштвену поларизацију и застој у европским интеграцијама. Почело је исмејавањем крезубих суграђана који не знају да користе покретне степенице, е-новине су постале културфашистичке.

Покојни Теофил Панчић, икона те сцене и начина деловања, чији је један од последњих текстова био „Јелена са Јабуковца”, у којем износи своје сасвим нетачно виђење догађаја о којима се информисао путем „независних медија” и верујући неким „лидерима Срба из Хрватске”, није био у праву тврдећи да сам тек одласком на мандат амбасадора Србије у Хрватској престала да будем „једна од њих”. Много пре тога више нисам била, ако сам икад са својим радикалнолибералним ставовима икад и била. Заговарање људских права и принципијелне некажњивости за ратне злочине ствар је елементарне хуманости, здравог разума и одговорног држања на јавној сцени, а не догматског припадања Теофиловима. До дубљег јаза с том сценом с моје стране дошло је због наведеног, а с њихове, претпостављам, због страха од мог отвореног про-НАТО става (тада сам била једини аутовани заговарач чланства Србије у НАТО-у, Атлантски савет заговарао је „интеграције у евроатлантски свет”), опортунизма да се не млати с теоретичарима завере око осиромашеног уранијума, али и због ставова о будућем статусу Косова и Метохије и природи сукоба деведесетих и како даље начелно.

Еволутивни биолог Колин Рајт, који је својим научним приступом добрано допринео раскринкавању псеудонауке трансродних студија, кретања на америчкој сцени у последњих двадесетак година описао је кроз промену перцепције властитих основних политичких убеђења – мало лево од центра. Иако их уопште није знатније променио, данас се она смештају прилично десно од центра. Слично видим и разлоге мог размимоилажења с оним што је себе све више лажно представљало као прогресивни део регионалне сцене. Последице су биле „ситнице” типа да нико од њих није осудио мизогину хајку сподоба и таблоида против мене, на пример. С друге стране, сличне дефамације челнице Демократске странке, на пример, биле су повод за њихову основану колективну осуду. О којој то мизогинији којој је још изложена прича Милићева? О томе вам причам. Уместо подршке због претњи које сам добијала од прокремаљских тролова, због којих сам добила полицијску заштиту коју сам отказала дан после афере „Савамала”, оптужена сам да „стварам”, дакле не заговарам, већ стварам, „моноетничка друштва на КиМ и у остатку Србије због залагања за корекцију административне линије као почетак свеобухватног решења статуса. У Србији иначе делују двадесет и четири савета националних мањина. Доналд Трамп постао је амерички председник јануара 2017. године. Крајем те године у Србији сам већ увелико била канселована, док ме је утицајни магазин „Политико” ставио на листу 28 најутицајнијих личности Европе за ту годину.

Током Трамповог првог мандата Србија је интензивно унапређивала односе са САД, које се и даље сматрају светиоником за многе прогресивне идеје и праксе. Снага САД је и у томе што имају свест и механизме да коригују свој курс када се увиди да је лош. Здрав разум би рекао да ако заговарамо људска и колективна права, тржишну економију и демократију, кажемо – дај да се качимо на тај воз без обзира на то што су машиновође Трамп и Вучић. Суицидална и нарцисоидна емпатија, те држање за сису све манипулативнијих донатора воз, у којем је остала српска екипа која је активно минирала процес приближавања две земље, неретко помогнута од стране неких европских влада, скрајнули су на слепи колосек. Нажалост, успели су да потуре доста клипова у точкове возу на који сам ја својевољно ускочила – у Брисел преко Вашингтона. Бајденова администрација никад се није одрекла наслеђених позитивних ефеката унапређења српско-америчких односа, али није имала воље или храбрости да процес, уз врло мале уступке својим принципа и зацртаним циљевима, настави у заједничком интересу. Често сам колеге амбасадоре западних земаља питала како процењују где би Балкан данас био да се поменути процес није активно минирао. Нико ми није одговорио да питање нема смисла, а већина је била сагласна да би вероватно ситуација била много боља.

И док спознаја ко је и зашто минирао процес приближавања Србије и САД и даље фрустрира, велико је задовољство пратити како ременом ИДВ екипа постаје све утицајнија. Трампова поновна победа потврдила је тезу да ни америчке демократе нису имале слуха за ИДВ. Комичар Бил Мајер, можда најконзистентнији либерал на америчкој медијској сцени, лепо каже да је „Доналд Трамп поново победио јер није мушкарцима сугерисао да себе презиру само зато што имају ону ствар”.

На британској сцени, са ставовима сличним ИДВ, етаблирали су се Константин Кишин, Даглас Мареј и провокативни, али константно утицајни Пирс Морган. Они су либерални ледоломци надстраначке фобије од исламофобије и гласови разума против политике нулте емисије гасова стаклене баште, која је Британију скоро скроз дезиндустријализовала. Прво је довело до огромног скандала који тресе Британију – системског деценијског заташкавања злочина које су чиниле банде мамећи децу (grooming gangs), махом девојчице, које би затим на разне начине сексуално искоришћавале. Највећи број починитеља индивидуалних силовања у Британији јесу белци који чине већину у друштву, но све је евидентније да су починиоци дугогодишњег мамљења, сексуалне експлоатације и групних силовања махом Пакистанци. Би-Би-Си је у овом случају дуго избегавао етничку компоненту, а за силовање користи термин „принудни секс”. Лејла Канингам из све јаче партије Реформисати брегзитовца Најџела Фаража, утицајни тужилац и један од кандидата за будућег градоначелника Лондона, која се декларише као муслиманка, сматра да је скандал заташкаван због страха од губљења муслиманских гласова. Поразно је што поједини коментатори с левице тврде да је афера тек сада извучена да би се заташкала афера „Епстајн”. Илон Маск ју је глобализовао још пре годину и по, а она своје ружно лице већ дуго помаља у британској јавности у којој се деценијама не спроводе препоруке којекаквих комисија.

У Србији још само ваша плавуша у геополитици нема подкаст. И поред бума још се не назире нека локална верзија ИДВ, а преко нам је потребна.

*Политички аналитичар

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа