Или сте у тренду или сте Галилеј

Ауторско вече једног од наших најплоднијих композитора Ивана Јевтића биће одржано у Коларчевој задужбини вечерас од 20 сати. Јевтићев Секстет, Концерт за клавир и оркестар бр. 2 и Концерт за виолину и оркестар извешће Симфонијски оркестар РТС и солисти Јован Колунџија, Паскал Гале и Светлана Тирменштајн.
Иван Јевтић (1947), дописни члан САНУ, дипломирао је и магистрирао у Београду у класи Станојла Рајичића. Његова музика извођена је у готово свим земљама Европе, Северне и Јужне Америке, у Јапану и Кини. У Јевтићевом опусу је шест ауторских комплета музике, 16 ЦД, око 90 композиција, од којих је 55 издато у Француској. Од 1997. до 2000. предавао је композицију на Конзерваторијуму за музику у Пелотасу, у Бразилу. Већ 30 година живи и ради у Паризу.

Прво је настао Концерт за клавир, а оба дела су завршена између 1985/87. Можда су неке идеје из Клавирског утицале на Виолински концерт али они се заиста много разликују. Клавирски концерт је пун снаге, енергије и набоја и посвећен је мојој сестри Мири Јевтић, пијанисткињи. Виолински је посвећен мом оцу који је преминуо 1985, и кроз концерт се једна тема провлачи као лајтмотив. Симболизује живот човека који остаје доследан својим идејама, који не мења карактер од ситуације до ситуације. Пролази кроз разне ломове и трагичне ситуације али остаје веран себи. То је био мој отац. Пре рата је завршио Правни факултет, није био политички подобан, те је протеран на Голи оток. Упркос свему остао је исправан и једноставан човек. Говорио је шест језика и као интелектуалац таквих вредности био неискоришћен у Титовом режиму који ја никад нисам ценио. Вероватно сам због тога и отишао у Француску. Осећај доследности отац је пренео на мене. Иако никада нисам био у партијама, морам да кажем да сада јесам члан ДСС, али нисам активан. Могао бих више да се ангажујем мада онда не бих имао времена за стваралаштво. Врло сам темпераментан и ако се за нешто заложим, у томе сам до краја. Или бих био политичар, или композитор.

Волим живу музику јер само у живој музици могу да се препознају квалитети. Кад правите ЦД, он се пегла и наснимава, па испадне нешто што није аутентично. На концерту се све види и чује, ту нема преваре. На Бемусу сам слушао један изванредан концерт који ми је дао наду да се људи и даље баве искрено музиком. Мислим на француски квартет Ебен, и висок извођачки ниво тих младих људи. То је гласни подстицај да није све умрло. Постоје људи који живе за то што раде а не раде само да би зарадили паре.

Тамо држава много више пара улаже у музику. Институције дају поруџбине младим музичарима и то је врло коректно плаћено. Друга ствар је како доћи до поруџбине. Тада говоримо о естетици, и ономе што се тражи. Као у сликарству, ако радите концептуалне радове, имаћете изложбе; ако радите нешто своје нећете бити тражени. Компромиси свуда постоје а у историји музике било их је одувек. Па Салијери је као дворски композитор кројио капу једном Моцарту...

Ништа се није променило. Кад је био Милошевићев режим он је слао своје људе. Свако шаље своје. Дипломате би требало да буду биране као што је изабран Јован Дучић. Такви људи су били репрезенти земље на високом нивоу. Људи који раде на културном плану за своју државу а нису политички ангажовани. Културна политика не треба да зависи ни од левих ни од десних. Мислим да је то најбоља ствар.

Духовност. Више нема човека који мисли. Раде оно што им се каже да би имали пара. Нико неће да се жртвује да истера своју идеју до краја. Компоновање је духовна ствар, филозофија живота. Или ћете радити у складу са трендом или ћете бити Галилео Галилеј... Музичари распознају вредност дела и они су ти који ће промовисати моју музику а не институције.

Немам толико увид па не бих могао да кажем. Од оних старијих ценим Југослава Бошњака који је велики уметник и професионалац.

Пројекат je направљен, траже се спонзори. У унутрашњости немају пара иако та идеја није много скупа. Волео бих да се моја музика изведе у Лесковцу и Врању али за сада за то нема могућности. Задовољан сам извођењима својих дела у Београду, Новом Саду и Лазаревцу. Иначе, све радим сам. Сам пишем, штампам, менаџеришем. Где бих досад био да нисам тако радио. Планирам да следеће године направим концерт у САНУ са свим својим издањима. Ми волимо да причамо напамет и фантазирамо, а Србин верује само црно на бело.

Изгледа ми просто немогуће. На почетку човек стеже каиш, па плива… Интересантно, цео живот сам се заиста бавио пливањем, интензивно од 15. године до данас, што ме је спасило многих проблема. Када је реч о дружењу, никада нисам био боем и увек сам имао врло уредан живот. Дисциплина, рад, пливање. Било је заједничких вечери са сликаром Петром Омчикусом, са којим се и данас дружим, са Данилом Кишом који нам је свирао мађарске и циганске романсе. Више нема таквог дружења, данас су људи обузети много својим мислима и бригама. Штета.