Писмо оцу

Најдражи Оче,

прошло је, ево, пуне две недеље откад смо допутовали овамо. Четрнаест дана откад је хеликоптер уздигао Лору и мене изнад куће у којој смо провели последњих осам година. Док смо посматрали океан људи који су се окупили да нас поздраве и испрате, Лора је била ганута. Плакала је – ти знаш, Оче, како се она лако узбуди – а признајем да ни мени није било лако да задржим сузу. „С радошћу поздрави нови почетак, honey”, рекао сам јој тада и загрлио је.

Прошло је, кажем, пуне две недеље, папи, откад је твој син поново слободан човек. Нећеш ми веровати, али јутра овде проводим јашући. Јашем Бронка. Од њега ме, за разлику од других коња, барем није страх. И више од тога: Бронко ми је као брат, осећам то у дубини срца. Бронко је класични амерички усамљеник, а осећам да и ја то лагано постајем.

Иначе, иако су дани и овде испуњени визитама и формалним обавезама, мало ме бивших пријатеља и сарадника зове или посећује. Од Тонија ни трага ни гласа. Ангела као да је у земљу пропала. Силвио такође. Једино ми Висенте Фокс и онај момак Сали Бериша остају верни, упркос свему. Истина је да ми се Висенте у својој аутобиографији наругао на страху од коња (што је последица оног несрећног пада). Бронка сам добио на поклон управо од њега. Био је то типично Висентеов начин да ми се извини због тих неколико непрецизно интонираних реченица. Али, сви знају да ја нисам злопамтило. Висенте је мој близак пријатељ, и то ће и остати. Кад их човек нема много, онда научи да цени право пријатељство. Ево, на пример, Сали. У том момку стварно има нечег симпатичног. Ти ћеш можда приметити да нисмо из исте лиге, али Сали и ја имамо сличан смисао за хумор. Погоди шта ми је послао на поклон, папи? Сат! Можеш ли да верујеш? Слатко сам се насмејао. Лора такође.

У сваком случају, недељу дана је већ прошло, време лети као и увек, неко други већ две недеље седи на мом донедавном месту, а ја сваког јутра устанем пред само свитање, умијем се на кориту па јашем Бронка до нашег омиљеног места на ранчу где га пустим да слободно тумара, а ја седнем, леђима се наслоним на дрво, оборим шешир на очи, грицкам травку и размишљам.

Једна ствар не престаје да ме мучи, Оче. Ти си одувек био окружен љубављу и поштовањем, чак и у својим најмрачнијим часовима. Поштовањем пре свега. Код мене је, некако, од почетка све било другачије. Очито, ја нисам ти. Нисам, чак и ако нам је име исто! У реду, грешио сам, истина, али – ко не греши?!? Намера је оно што се заиста рачуна, а ја знам да сам се трудио да радим за добро отаџбине и читавог света! Ипак, негде сам погрешио, нешто се омакло, иначе ме не би баш оволико мрзели, не би ми се ругали, не би ме гађали ципелама по press-конференцијама.

Уморан сам, папи. Свет је, научио сам то, луђи него што сам мислио, и моја глава је ипак премала, признајем, да би у њу све то стало. Стога, прија ми овај мир. Прија ми самоћа. Бронко и ја и the Great Outdoors – то је све што ми данас треба!

Да ли ме разумеш, питам се? Страхујем да не.

Још само нешто, заиста, Оче: ове године напунићеш осамдесет пету, а виталнији си него икад. С друге стране, иако ми је тешко да у то поверујем, мени је већ шездесет трећа. Стога ме не чуди она твоја изјава да би волео да видиш Џеба као наредног члана породице који ће, на понос читаве нације, водити ову велику земљу. Допусти ми да приметим – ја не бих. Мој ти је предлог – ако би желео једном, барем једном, да ме послушаш – да оставиш то следећим генерацијама. Одавде, с ранча, ствари се виде далеко јасније него из Вашингтона. И ја сад коначно разумем: свет је уморан од нас. Уморан је од Бушових. То је нешто с чим би се требало помирити. За сада...

Време неумитно клизи. Ближи се ручак. Стомак ми крчи и иде ми вода на уста. Питам се шта је Лора данас спремила. Ти знаш колико мени прија њена домаћа кухиња.

Бронко се одморио. Зајахаћу га па ћемо лаганим касом још једном проћи вољеном земљом. Ах, како волим ову жуту траву прерије!

God bless America!

Пуно те поздравља и воли твој (и даље, надам се) омиљени син,

George W.