Бити узор је привилегија

За Ксуфеј Јанг, коју ћемо први пут гледати и слушати на београдском „Гитар арт” фестивалу, критичари кажу да је кинеска романтичарка класичне гитаре. „Хвалоспеви о овом чуду са Далеког истока нису нимало претерани када је чујете на концерту. Већ сада она спада међу најбоље гитаристе”, писали су критичари о њој још пре неколико година. Ксуфеј Јанг ће наступити у понедељак, 10. фебруара, у Великој сали Коларчеве задужбине, исте вечери када и Бразилка Бади Асад, чешки дуо Павел Штајдл и Габријела Деметерова и угледни француски гитариста Роланд Дијенс.

Ова тридесетједногодишња гитаристкиња рођена је у Пекингу. Гитару је почела да свира као дете, а у досадашњој каријери, током које је наступала свуда по свету, објавила је четири албума, од којих је последњи „40 Degrees North” објављен прошле године за дискографску кућу EMI.

На питање да ли зна нешто о београдском „Гитар арт” фестивалу, који ове године слави деценију постојања, и шта може да очекује публика која дође на њен наступ, Ксуфеј Јанг за „Политику” прича:

– Да, наравно. Чула сам да је то сјајан фестивал, са великим бројем различитих уметника. Позвали су ме и пре неколико година, али нисам била у могућности да дођем. Зато се баш радујем што ћу наступити пред публиком ове године. Волела бих да се публика на концерту увери да је гитара погодна за извођење различитих музичких стилова и да има широк распон боја и динамике. Мој циљ је да увек дотакнем срца публике својом музиком.

Зашто сте изабрали баш гитару?

Гитару сам почела да свирам сасвим случајно. Била сам веома активна као дете и родитељи су сматрали да треба да почнем да свирам неки инструмент да би ме смирили. Желели су да свирам хармонику. Тај инструмент био је веома популаран у Кини у данима после „културне револуције”. Професор у школи рекао је мојим родитељима да је хармоника превелики инструмент за тако малу девојчицу и предложио им је да се прикључим гитарској групи коју је основао у школи. Гитара се у то време сматрала инструментом за ниже класе и баш зато је било крајње необично за једну школу да има гитарску групу. Вероватно је моја школа једина у Кини која је имала такву групу. За врло кратко време показала сам завидан успех. Као што можете да видите, сасвим случајно сам открила свој таленат за гитару. Осећам, заправо, да је гитара изабрала мене.

Добили сте бројна признања на музичким такмичењима. Колико су све те награде значајне за Вашу каријеру?

Нисам свирала на много такмичења и, искрена да будем, није ми причињавало велико задовољство учешће на такмичењима. Музика није спорт. Признања која сам освојила резултат су мог свирачког умећа у датом тренутку. Такмичења су ми дала могућност да научим много тога, могућност да свирам, а све то је било веома корисно. Али, каријеру нисам направила захваљујући успесима на музичким такмичењима. Из мог искуства, за било коју успешну каријеру потребни су велики напор и, наравно, страст. За мене је много важније да публику дотакнем својом музиком него да освојим признање на неком музичком такмичењу.

Били сте први инструменталиста из Кине који је отишао да студира и музички се усавршава у Великој Британији. Да ли се, због тога, осећате као пионир и као неко ко је рушио, до тада, непробојне баријере?

Људи увек причају да сам ја пионир, али ти „пионирски догађаји” у мом животу искључиво су резултат пута који сам одабрала. Нисам себи зацртала да будем пионир, нити да рушим границе. Само сам знала да свирање гитаре треба да буде моја професија и никада то нисам губила из вида. Када се осврнем на прошлост, схватам колико далеко сам догурала и колико граница сам морала да пређем. За то је било потребно много напорног рада. Неки људи кажу да сам имала среће, што је тачно, и ја сам захвална због тога. Али, на свом путу сам, такође, имала и много препрека. Нисам имала узоре или некога на кога бих се угледала док сам као дете учила да свирам гитару у Кини. Баш зато се осећам веома привилегованом што сам данас узор младим музичарима у Кини.

Зашто сте Лондон изабрали као место за живот?

Моја породица ме је охрабривала да наставим школовање у САД, с обзиром на то да мој брат живи и ради у Њујорку. Међутим, Европу сам видела као центар класичне музике и културе. Желела самда наставим своје музичко школовање у земљама из којих класична музика долази.Изабрала сам да дођем у Лондон зато што је то богат културни центар и зато што сам сматрала да управо ту могу да развијем своју музику.

Да ли је за жену која свира класичну гитару теже да постане призната и да одржи каријеру у музици?

Сматрам да је за класичног гитаристу, било да се ради о мушкарцу, било о жени, тешко да добије признање у музичком свету. Моја каријера подразумева бројна путовања по свету и понекад осећам да мушкарци који се баве овим послом имају више јачине да се изборе са захтевима, путовањима нарочито. Такође, можда је мало теже за жену уметника када пожели да заснује породицу, баш због свих путовања која су неопходна за одржавање каријере.

Какви су Ваши планови?

Имам веома напоран распоред. У наредна два месеца имам заказане концерте у још осам земаља, тако да ме очекује доста путовања. На лето би требало да снимим нови CD за моју издавачку кућу EMI.До краја године надам се концертима у родној Кини, како бих још младих људи тамо упознала са гитаром.