Кинески споменици на српским гробљима

Српски надгробни споменици, по свему судећи, потиснули су кинеске са нашег тржишта. Наиме, споменици из Кине који су почели да се увозе у Србију пре две године, и неко време су били посебно тражени, сада се све мање наручују. Разлози за „враћање” на домаће производе пре свега су навике наших људи – да не штеде када је у питању надгробни споменик и пажљиво га бирају и купују, сагласни су саговорници „Политике”.

Споменик који стиже из Кине наручује се преко каталога, довози у Србију посебним контејнерима, па муштерија не може много да бира или прави измене. Већина наручилаца код нас, опет, жели сама да одлучи о величини споменика, облику и изгледу, што код кинеских није могуће. Запослени у каменорезачкој радњи „Аранђеловац гранит” објашњавају да их муштерије нису много узимале зато што су споменици из Кине мањих димензија, а наши људи траже веће, па су слабо продавани у сеоским срединама, а нешто боље у градовима.

Оно што је пре отприлике три године привукло већи број купаца кинеских споменика била је повољна цена, а каменоресци истичу да су увозницима наруку ишле и ниске царине. Гордан Крстић, из каменорезачке радње „Гранит плус” у Краљеву, каже да је готов споменик коштао око 350 евра, колико овдашњи мајстори треба да издвоје само за материјал.

– Пре него што је продаја кинеских споменика почела, по неким каменорезачким радњама ишли су људи који су сликали наше споменике и тако направили каталог најтипичнијих. Јер, како би иначе Кинези знали шта се овде продаје и како изгледа православни крст, на пример. У то време тржиште је било преплављено кинеским црним гранитом, а јужноафрички, на пример, нигде није могао да се нађе. Онда је почела цела та прича са готовим споменицима из Кине – каже Крстић.

Он наводи да се у његовој радњи никада нису продавали такви споменици, али да је знао за неколико увозника из Краљева и Аранђеловца који су споменике продавали накупцима, а ови даље муштеријама. На готов споменик требало је још само уклесати слова, ставити слике и монтирати га, а, како објашњава Крстић, то могу да ураде два човека.

– То је отворило простор да и они који се иначе не баве каменорезачким занатом уђу у посао. За отварање радње није потребно никакво мајсторско писмо, а и за оне који раде „на црно” казне су минималне – каже Крстић.

Квалитет камена од којег је израђен кинески споменик је добар, али, по речима нашег саговорника, обрада је била лоша. Дешавало се да надгробна плоча временом побели или промени боју, јер није полирана него лакирана, па се горњи слој брзо скине.

Да камен није добро обрађен слаже се и каменорезац из околине Новог Сада Мирко Трифуновић.

– Дешавало се да продају као прву класу нешто што је десета класа, као и да нуде материјал под под називом познатих гранита из Шпаније или Италије, а да је он из Кине. Повољна цена такође је била маркетиншки трик, јер док муштерија плати монтирање, уклесавање слова и постављање слика, споменик ће га коштати готово исто као да га је наручио код нас – рекао је Трифуновић.

Иако се новосадско тржиште углавном опредељивало за споменике који се израђују од камена увезеног из Африке, Бразила, Индије, по речима Трифуновића, и они су осетили пораст интересовања за готове споменике из Кине, па су изгубили око 15 до 20 одсто муштерија због тога.

Крагујевачки каменорезац Љубодраг Лекић објашњава да су он и његове колеге морали да снизе цене споменика пред ударом конкуренције из Кине.

– Шалим се са колегама да, ако још мало будемо скинули цене, ускоро ћемо ми извозити у Кину. Наша просечна зарада је од 50 до 100 евра по споменику мање или средње величине, а месечно их радимо до 10 комада. Иако овде није било увозника, знам да је било препродаваца, али сам чуо да им је последња испорука била лошег квалитета, па и они полако одустају од те варијанте – каже Лекић.

Својевремено, кинески споменици преплавили су тржиште Пољске и Украјине и уништили домаћу производњу, али изгледа да, за разлику од неких других производа, наши купци не желе да се поуздају у слику из каталога када је у питању надгробни споменик.

То се купује једном и треба да траје, па људи знајући то не штеде паре и спремни су да дају више, ако је квалитет бољи. Муштерије нам чак скрећу пажњу да не желе споменик из Кине, иако их ми никада нисмо ни продавали – истиче Небојша Лекић, из крагујевачке каменорезачке радње „Мермер”.