Човек и време каквих више нема

Осмог марта, од поподневних часова до касно у ноћ, а затим и наредних дана, једна немилосрдна вест се ширила најпре међу шахистима Ниша, а затим и много шире од граница Србије: Марјанка више нема. Шахисти добро знају: надимак „Марјанко” припадао је велемајстору Славољубу Марјановићу.

Рођен је 6. јануара 1955. године у Лалинцу, селу недалеко од Ниша, у радничкој породици. Љубав према шаху пренео му је старији брат Драгослав, познати композитор шаховских проблема, који се често називају и поезијом шаховске игре. У томе је можда тајна зашто је Славољуб читавог живота неуморно тежио лепоти.

Врло брзо је откривао тајне древне игре. У тада незаобилазном Пионирском дому, уз помоћ још једне нишке шаховске легенде, педагога Драгољуба Михајловића, постаје пионирски првак Ниша 1968, али то је био тек први корак. У омладинској конкуренцији до 20 година био је три пута узастопно првак Југославије (1971-73), што нико после њега није поновио. Два пута је играо на омладинским првенствима света и 1974. у Манили био трећи.

По завршетку средње школе уписао је Филолошки факултет у Београду, на групи за француски језик, али шах је већ био јачи од свих других позива. Да би остварио ту жељу, били су потребни многи предуслови. Први од њих – брак – био је, можда, и његов најбољи потез. Тиха и пожртвована, пуна разумевања за супруга, Злата је била поуздани стуб породице. Подарила му је дивне ћерке Маријану и Слађану, и била уз њега у добру и у злу, до последњег тренутка.

Други важан избор био је прелазак из Ниша у Београд. Кратко је радио у „Шаховском информатору”, али желео је шаховску каријеру и прешао да ради као тренер: најпре у Партизану, а потом у ШК Раковица. Ту постаје перјаница клуба и подиже одличну генерацију младих шахиста.

Титулу интернационалног мајстора осваја 1977, на Шампионату СФРЈ у Загребу, а прву велемајсторску норму исте године у Вршцу. Друга норма заслужује посебно да се помене, јер је освојена у Совјетском Савезу, у најјачој могућој конкуренцији. У Кировакану 1978, где је победио и легендарног Давида Бронштајна, са само 23 године постаје један од најмлађих велемајстора тог времена.

Резултати су били изванредни, али не и живот подстанара у Београду, са супругом и двоје мале деце. Решење је стигло из родног Ниша. Шах је у граду био изузетно популаран, али је недостајао добар организатор. Жарко Радичевић, тадашњи политички руководилац и велики љубитељ шаха, довео је ствари у ред. Најјачи клуб у Нишу, Железничар, улази најпре у Другу, а 1979. и у Прву лигу.

Радичевић тада нуди Славољубу сигуран живот – посао тренера и решено стамбено питање. Једини проблем био је што је Ниш далеко од центара шаха. Марјановић је кратко размишљао, али је, на једноставан аргумент – „тамо ти нуде обећање, а овде стан“ – крајем 1979. одлучио да се врати у матични клуб.

Тако почиње најплоднији период у Славољубовом животу и нишком шаху. Његов допринос стабилном прволигашу био је немерљив, као играча са 350 клупских партија, али и као тренера. Био је локомотива која је вукла друге. После сваког турнира долазио је у клуб и показивао партије које смо анализирали с великим жаром.

Индивидуални резултати постајали су све импресивнији. Два пута је био у олимпијском тиму СФРЈ, а 1980. на Малти освојио бронзану медаљу и исте године играо и на екипном првенству Европе. На Балканијадама је учествовао осам пута, са шест златних и две сребрне екипне медаље, а појединачно освојио три златне, једну сребрну и три бронзане.

На турнирима 1979. побеђује у Трстенику и Београду, а на Видмаровом меморијалу је пети, испред славних имена светског шаха. Током 1980. осваја треће место на Шампионату Југославије у Скендер Вакуфу и дели друго у Смедеревској Паланци. Одличан низ имао је и 1983, када дели прво место у Врњачкој Бањи и Белој Цркви, те побеђује у Бору, испред велемајстора Тукмакова. Четврто место осваја на Шампионату Југославије у Суботици 1984, а треће на Зонском турниру у Кавали.

Славољуб је био истински патриота и победа на Шампионату Југославије у Новом Саду 1985. му је посебно значила. У турнирском делу је поделио прво место са Мишом Цебалом, а затим у доигравању славио са 2,5:1,5. Тада је достигао и свој највиши пласман, 44. место на светској рејтинг листи. Исте године је изабран за најбољег спортисту Ниша и трећи пут му је додељена Октобарска награда Ослобођења града Ниша.

И 1986. се настављају успеси: друга места у Будви – на шампионату Југославије – у Зеници и Марсељу. У Паризу дели друго место, на Зонском турниру у Пуцареву 1987. је трећи и квалификује се за Међузонски турнир, где заузима седмо место. Исте године је други у Зеници, а у Риму дели прво место са Смисловом и Гуљком.

Управо у то време почиње да се јавља подмукла болест која прекида врхунске резултате. Од 1991. поново почиње да игра. Иако су резултати и даље били добри, повремено и одлични, више није било оног жара ни борбености која га је красила.

Тада проналази себе у тренерском раду. Привремено се сели у Грчку, где као тренер и селектор репрезентације на четири олимпијаде и три европска првенства много доприноси да та земља, од осредње, постане респектабилна шаховска сила. Помагао је и репрезентацији Србије у два наврата. Од 2009. до 2012. био је део стручног штаба, а селектор од 2014. до 2017. Званично је престао да игра турнирски шах 2014.

Шта остаје иза великог шахисте? Остају партије, а Славољубове ће свакако трајати. Остаје сећање ученика, пријатеља и свих који су га познавали. А сећање на Славољуба, пре свега, јесте сећање на његову личност.

Његов животни мото били су упорни рад, самодисциплина и одлучност. Није веровао у мале циљеве, већ у оне достојне озбиљне борбе. А борба – поштена и часна — била је за њега основ живљења.

Поштење је за Славољуба било највећа вредност и основна карактеристика. Обећања је испуњавао, говорио је отворено и када му није ишло у прилог. Поштовао је људе и искрено се односио према њима. Памтио је рођендане пријатеља и познаника и није пропуштао да им честита. Имао је широка интересовања и сталну жељу да научи нешто ново. Био је то испуњен живот, дубоко посвећен породици и духовности, живот трајног трагања и унутрашње дисциплине.

Славољубов стил игре био је одраз карактера. Познат по енциклопедијском познавању отварања, имао је пажљиво разрађен репертоар и готово да га није било могуће изненадити. Уживао је да игра Сицилијанку, креативно и са дубоким разумевањем. Његово познавање завршница такође је било импресивно, посебно је волео дамске и топовске. У једнима је потребно стрпљење, у другима динамика – а он је поседовао и једно и друго. У средишњици је одлично играо позиције са усамљеним пешаком у центру, волео је динамику и игру са контрашансама. Комбинације је проналазио лако, а варијанте рачунао изванредно прецизно. У његовој каријери готово да нема грубих превида.

Славољуб Марјановић је сахрањен 12. марта на Новом гробљу у Нишу. Готово сви који у нишком шаху нешто значе или су некада значили, показали су колико им је Славољуб био драг и важан. Говор на одру одржао је мајстор ФИДЕ Драган Живић, један од његових ученика и настављач његовог шаховско-педагошког рада у Нишу.

Град, који у последње време заборавља шаховску уметност, одужио се организовањем комеморације, 13. марта у Официрском дому у Нишу. Заједно са Славољубом Марјановићем одлази и време које је он у великој мери стварао.