Развод: завршетак за нов почетак

У данашње време постоје организације које брину о сваком сегменту живота. Ту су агенције за брачно посредовање, компаније које праве домаћа јела и достављају их на кућну адресу, службе за организовање венчања, предузећа која уместо вас траже стан на жељеној локацији... И баш када сам помислила да једино не постоји неко ко ће вас извући из негативне фазе када се растанете са неким кога волите и кога сте до јуче ковали у звезде, а ко вам је једним потезом срушио све снове, појави се вест да је у Италији основана невероватна компанија, која, замислите, организује живот после развода бившим партнерима како би избегли неизбежан стрес, патњу и сузе. Власница ове агенције је, веровали или не, једна жена пореклом са ових простора, која под слоганом „нека актуелан завршетак буде нови почетак” успева да измами осмехе свима онима који су принуђени да окрену нови лист у свом животу.

Туга. Бол. Сузе. Патња. Кроз све ово пролазе остављене жене. Многе од њих у поверењу својим пријатељицама кажу да је то једно од најтежих искустава које су доживеле, а да су их емоције према бившем партнеру веома дуго држале. Остављене припаднице „нежнијег” пола тврде да у животу много боље пролазе они који остављају и који се никад не враћају у прошлост. Али, да ли је баш тако?

Нека истраживања показују да кроз тешке тренутке корачају и оне даме које су се нашле у улози оних који су иницирали раскид везе. Многе од њих скривају се иза фасаде челичних леди, али, с друге стране, тврде да су се одлучиле на тај корак да би окончале везу која „није ишла”, због тога што их је драги преварио, зато што су откриле да је другој половини прече друштво или типовање у кладионицама.

Анкете показују да око 69 одсто жена нађе новог партнера у року од пет година, а истраживање обављено пре неколико година у Америци потврђује да је жена иницијатор раскида у 64 одсто случајева. Само је разлика у томе што се мушкарци свим силама труде да бол не покажу, јер по правилу „мушко не сме да плаче”. А ми жене зато не престајемо да лијемо крокодилске сузе. И то траје дуго, дуго...

Ипак, оно што је карактеристично за већину оних које је неко оставио и за оне који су први прекинули везу јесте – усамљеност. Јер, многе од оних које су живеле у истом стану са вољеним знале су како дише, спремале су му омиљену храну, бринуле да крагне на његовим кошуљама буду беспрекорно испеглане, да у фрижидеру увек има његовог омиљеног пића... А када њега више нема, обично се другарице одмах сјате око ње да је утеше, јер пријатељски савети типа „вратиће се он, али биће касно” увек доносе добро нашој сујети. Али, када остане сама у четири зида, тек онда схвата да тада кроз живот мора да иде даље и уздигнуте главе, све док не наиђе неки нови принц на белом коњу који ће да је извуче из монотоније. И без патње за „оним ко је за све крив”. Ма ко је уопште он када је дозволио да му таква жена „исклизне” из руку?!