Иде по плану, мада...

Првак по реду вожње граби ка још једној титули. Заслужено је савладао и нишки Раднички (2:0), који га је јесенас први ускратио за сва три бода (у Чаиру је било 0:0). Ипак, и поред тога што све иде по плану Црвена звезда не блешти колико би могла и, колико се, вероватно, очекује од ње.

Нишлије јој нису изашле на мегдан с белом заставом. Нису ни имале намеру да јуришају (Грк Лемонис је извео екипу с ојачаном одбраном), али су вребале да је изненаде. И два пута умало им се није посрећило. Кануте (док је још било нерешено) и Аријиби (кад је домаћин већ имао два гола предности) су погодили стативу. Да се у првом покушају затресла мрежа иза Матеусових леђа то би отежало Звезди посао, а у другом би вратило неизвесност.

Поред тога „црвено-бели” су стекли предност вољом случаја. Мијаиловић је пред сопственим голом погодио свог саиграча Милосављевића, лопта се наместила пред Катаија и он је врло лако искористио тај „поклон”. Било је то при самом крају првог полувремена, а кад се на одмор оде с ремијем, онда по изласку на терен време почиње да ради против фаворита. Звезда је то избегла и потом Дуартеовим лепим голом, опет мало и уз срећу, практично пребринула.

Разумљиво је да тим из Љутице Богдана, с обзиром на предност, коју има у односу на најближег пратиоца, не мора да запиње из петних жила, нити да меље сваког ривала. Али, то је тако ако се не гледа даље од првенства Србије. За дуго путовање по Европи, што је њен главни циљ, свака утакмица би требало да буде тренинг за то. Поуке треба да се извлаче и кад се освајају бодови, јер је то боље, него да се учи на поразима. Изрека да се победи у зубе не гледа није баш оправдана, пошто је у међународној арени, а Звезда с разлогом себе мери по учинку у њој, борба неупоредиво суровија и превиди, који овде прођу непримећено, тамо могу скупо да коштају.

На пример, Родригао је неколико пута лоше проценио лет лопте, па су Нишлије дошле у прилику да озбиљно угрозе Звездин гол. Уосталом, његово несагледавање опасности је недавно отворило Лилу пут ка проласку даље у Лиги Европе. Његова хладнокрвност јесте ретка врлина, али не ако потисне друге.

Осиромашенија игра против Радничког сама по себи није забрињавајућа, јер је Звезда, како се и очекује, диктирала игру и, нема сумње, да је резултат наметао могла је да је појача. Међутим, у прошлом колу, против ИМТ-а у Лозници, она јесте победила, али у потпуно равноправној игри (ко зна шта би било да је ривал искористио пенал).

Ако „лако ћемо” пређе у навику то може да се обије о главу кад буде најпотребније. Звезда има све да се од почетка до краја наметне као господар догађаја на терену и да наше стадионе користи као полигоне за ратове с фудбалским аждајама из Европе, јер оне и много ситније грешке немилосрдно кажњавају.

„Црвено-бели” знају шта хоће, контролишу игру, не губе главу ни када меч не тече по њиховој жељи... Међутим, морали би да подижу ритам своје игре, да темпо буде јачи, да своје домете не мере према противницима у нашој лиги, него по ономе што захтева Лига шампиона.