„Данас” показује: Немачка може све, Србија ништа

Одлука Бундестага да усвоји пакет мера за ограничавање раста цена горива, укључујући правило да бензинске пумпе смеју да подижу цене једном дневно, представља један од најдиректнијих примера државне интервенције на тржишту у савременој Европи. Мера, предложена од стране владајућих странака Хришћанско-демократскае уније и Социјалдемократске партије Немачке, долази као одговор на поремећаје у глобалном снабдевању нафтом изазване ескалацијом сукоба САД и Израела са Ираном.

Према усвојеном решењу, бензинске станице у Немачкој би, уколико мере добију пуну парламентарну потврду, могле да повећају цене искључиво једном дневно, и то у тачно одређено време – у подне. Ограничење се односи на сва горива, и бензин и дизел, а модел је преузет из праксе Аустрија, која је сличну регулацију увела још 2011. године, да би је овог месеца додатно пооштрила, дозволивши повећање цена само три пута недељно.

Уз ову меру, више европских држава активирало је и додатне механизме заштите грађана. Премијер Педро Санчез најавио је пакет вредан пет милијарди евра ради ублажавања енергетског удара, док је Киријакос Мицотакис поручио да ће Грчка субвенционисати гориво, ђубрива и цене превоза.

Све наведено показује да, у условима кризе, европске државе не оклевају да директно уређују тржиште када процене да је то у интересу грађана и економске стабилности. Управо зато се намеће питање које превазилази саму немачку меру и улази у домен медијске доследности.

Замислимо, на тренутак, да је идентичан предлог изнет у Србији. Да је председник Александар Вучић предложио да се цене горива могу повећавати само једном дневно. Како би изгледале насловне стране појединих медија? Пре свега Данас-а.

Тешко је отети се утиску да би такав потез био представљен као „контрола тржишта“, „гушење конкуренције“ или „нови удар на привреду“. Оно што се данас у Немачкој тумачи као одговорна економска политика, у домаћем контексту би, по већ устаљеном обрасцу, било проглашено за спорну, па и опасну интервенцију државе.

Управо ту лежи суштина проблема, у очигледном двоструком аршину. Док се потези западноевропских влада посматрају кроз призму рационалности и нужности, сличне или блаже мере у Србији често се представљају као доказ системске грешке или злоупотребе власти. Тај образац није нов, али у оваквим ситуацијама постаје посебно видљив.

Немачки пример показује да ограничење тржишних механизама није идеолошко питање, већ инструмент који државе користе у кризним околностима. Када цена енергената постане фактор нестабилности, државна регулација постаје легитиман, па и неопходан одговор.

У том светлу, реакције појединих медија у Србији добијају нову димензију. Није спорно критиковати власт, напротив, то је суштина слободног новинарства. Али је спорно када се исти потези вреднују по различитим критеријумима, у зависности од тога ко их спроводи.