Рокенрол – лек за 21. век

Општепозната ствар је да је Србија одувек представљала расадник рок талената. Упркос чињеници да из године у годину стасава све већи број талентованих састава, мали број њих досегне тачку у којој могу да се похвале да су постигли и задовољавајући ниво популарности. Зашто је то тако?

Недавно одржано проглашење победника за најбољи млади бенд у 2008, по избору публике „Београда 202”, испоставило се као добар повод за разговор на ову тему. Своје виђење могућности конкретније афирмације рока дале су нам особе које су посредно или непосредно у рокенролу већ дуги низ година, али и млади аутори, директни актери тренутне сцене.

Влада Јанковић Џет, уредник „Хита 202”, важи за особу која деценијама одржава курс залагања за безрезервну помоћ рок бендовима у овој земљи.

– Свака манифестација овог типа је веома битна. Из једног простог разлога. Људи, оптерећени свакодневним проблемима, не размишљају о много битнијим стварима, а посебно не о уметности, музици и рокенролу. Многи заиста мисле да је рок у овој земљи „мртав”, а ситуација је заправо супротна. Ово је, са правом кажем, једна од најталентованијих генерација у последњих неколико деценија. Она има пуно тога да каже, али треба то неко и да чује. Њима не треба пуно, једна, две емисије на ТВ станицама и јача, константнија подршка штампаних и осталих медија.

Џет каже и да често недостатак подршке деморалише младе саставе.

– Проблем је то што бендови данас морају много више да раде и пуно ствари које нису у вези са самом музиком, што јесте у неку руку добро, јер су ангажованији. Ипак, често то буде и контрапродуктивно. Прође година, две или више, а они се не помере са почетне позиције. И онда многи одустају. Истрајност је битна. Да људи слични мени, и ја лично, не верујемо у квалитет и потенцијал онога чиме се бавимо, не бисмо се тиме ни бавили.

Бојан Стевановић из састава „Арт дилер”, који је освојио треће место на поменутом избору, ипак верује у коначну победу квалитета.

– Има будућности, али можда, на дуже стазе. Тешко је пробити се. Много радимо, улажемо у себе, вежбамо, свирамо. Сајтови, „мајспејс” презентације и сличне ствари око којих се ангажујемо једва нам помажу да одржимо контакт са потенцијалном публиком. Да тога нема, тешко да би ико и чуо за нас. Неколико емисија на радију – сматрам да је то у најмању руку мало с обзиром на простор који се даје осталим врстама музике.

Драган Шарановић, шеф маркетинга ПГП-РТС-а, сматра да квалитет неоспорно постоји, али да је пуно фактора у игри док он заиста не исплива на површину.

– Пре свега, потребно је покушати изградити добру, постојану сцену. У данашње време практично не постоји ниједан домаћи рок састав за који би се недвосмислено могло рећи да је мејнстрим. Наша издавачка кућа се труди што више да промовише оно што је добро и квалитетно. Сви смо прошли кроз тешка времена, не само рок као такав. Исте или сличне проблеме имају и дечја музика, етномузика у неку руку, многи други стилови. Треба времена да ствари дођу на своје место. У последње време у музици је више правих људи него ранијих година. Ми смо, конкретно у последњој години, уложили у промоцију многих бендова, без очекивања хоће ли се то, када, и на који начин исплатити.

Кад су сами бендови у питању, Шарановић додаје да треба разграничити неке ствари:

– Однос према музици је једно, а успех нешто друго. Многима недостаје та врста професионалне „дрскости” и тврдоглавости. То су заиста јако добри и перспективни људи, у сваком погледу. Треба улагати у њих, без резерви око тога хоће ли се то и исплатити. Кад неко постане велики, јасно је да ће се многи „отимати” око њих, али треба стати уз те саставе док су у периоду успона. Недостаје нам више добрих менаџера, визионара. Са друге стране, може се разумети чињеница да се особе које су у стању да помогну тешко одлучују да то и ураде. Тешко је у данашњим условима улагати пуно и чекати годинама да се то (евентуално) врати. Ипак, сматрам да бендови не треба лако да се предају ако почетне фазе њихове каријере не иду онако како треба. Упорност, још ако је поткрепљена квалитетом, увек се исплати.

Душан Свилокос, гитариста састава „Тригер”, победника избора за најбољи млади бенд у 2008. сматра да би једно од „решења” могла бити и промена става према рок музици и сцени уопште.

– Код нас се често ствара слика о рокерима као јадним, угроженим, несхваћеним музичарима, окруженим другим врстама музике. Проблем је у томе што се о овој врсти музике не пише као о нечему актуелном и важном, што она заиста и може да буде. Осамдесетих је ситуација била боља делом и због таквог приступа рокенролу. Што се нас као бендова тиче, треба максимално порадити на себи и изаћи из, условно речено, самосажаљења. Морамо сви тражити начин да то превазиђемо, од кукања нећемо имати користи. Такође, овде се пише о проблемима сцене. Додуше, и добро је да се пише, али постоји још нешто. У западним земљама се такође разматра проблематика сцене, али у другом плану. У првом плану су наслови типа „ово је ново, ово је сјајно, ово ви желите да чујете”. Афирмативан приступ овој ситуацији може пуно да помогне.