Ка­да би да­на­шњим ге­не­ра­ци­ја­ма по­ста­ви­ли пи­та­ње – ко је три пу­та осва­јао Куп евр­по­ских шам­пи­о­на и још че­ти­ри пу­та био фи­на­ли­ста, ко има три пе­ха­ра Куп по­бед­ни­ка ку­по­ва Евро­пе, ко је пет­на­ест пу­та био шам­пи­он др­жа­ве и три­на­ест пу­та осва­јач на­ци­о­нал­ног ку­па – са­свим си­гур­но би број тач­них од­го­во­ра био ма­ли. Го­то­во си­гур­но би гла­сио да је мо­жда реч о не­ком ти­му из Дан­ске, Не­мач­ке, Ма­ђар­ске, Шпа­ни­је...

Али, то не би би­ло тач­но. Од­го­вор се кри­је у ср­цу Бе­о­гра­да, у кра­ју веч­ног шар­ма, на Цр­ве­ном кр­сту, где је био јед­ном је­дан Рад­нич­ки. Ка­кав Рад­нич­ки, стра­шан Рад­нич­ки!

О овом клу­бу, ле­ген­дар­ним тре­не­ри­ма, игра­чи­ца­ма, спорт­ским рад­ни­ци­ма, отво­ре­ном ста­ди­о­ну на Кр­сту мо­гло би да се пи­ше да­ни­ма, ме­се­ци­ма, јер та­кву исто­ри­ју ма­ло ко­ји спорт­ски ко­лек­тив има. По­вод ове при­че је до­га­ђај ко­ји се од­и­грао, 4. апри­ла 1976. го­ди­не и то је дан ко­ји је за­у­век про­ме­нио исто­ри­ју срп­ског жен­ског ру­ко­ме­та. На да­на­шњи дан, пре тач­но пе­де­сет го­ди­на Рад­нич­ки је пр­ви пут по­ко­рио Ста­ри кон­ти­нент, а тро­феј­на са­ла на Цр­ве­ном кр­сту је за­гр­ли­ла нај­ве­ћи пе­хар – пе­хар на­ме­њен пр­ва­ку Евро­пе! Пр­ви, али не и по­след­њи пут…

– Би­ло је ча­роб­но, за­и­ста по­се­бан и не­по­но­вљив до­жи­вљај – би­ле су пр­ве ре­чи Ма­ри­је Дре­но­вац, ле­ген­дар­не ју­го­сло­вен­ске гол­ман­ке и чу­ва­ра мре­же Рад­нич­ког.

Ка­ко је то из­гле­да­ло, да ли је би­ло из­не­на­ђе­ње или је ре­зул­тат оче­ки­ван?

– Ка­ко ни­је оче­ки­ва­но, па то је кру­на ра­да са Вин­ком Кан­ди­јом. Вин­ко је на­пра­вио тим ко­ји ће по­ко­ри­ти Евро­пу, све је ис­пла­ни­рао до де­та­ља, по­чео фор­ми­ра­ње еки­пе и 1972. смо би­ле пр­ви пут пр­ва­ци Ју­го­сла­ви­је. Спре­мао нас је за оно што ће се де­си­ти че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је.

Ка­ква је би­ла та се­зо­на?

– Ма­гич­на, из сно­ва. Ста­са­ле смо као игра­чи­це и љу­ди, има­ле до­бре жи­вот­не го­ди­не и би­ле спрем­не за ве­ли­ка де­ла. И за­и­ста смо све осво­ји­ле, од Ку­па шам­пи­о­на, пре­ко пр­вен­ства Ју­го­сла­ви­је до на­ци­о­нал­ног Ку­па. То је био пр­ви пут да је­дан клуб осво­ји три­плу кру­ну.

Су­пер­и­ор­но сте сти­гле до нај­вред­ни­јег европ­ског клуп­ског тро­фе­ја?

– Ни­смо има­ле ни је­дан по­раз, ру­ши­ле смо све ри­ва­ле и на стра­ни и код ку­ће, јер се игра­ло по да­на­шњем си­сте­му. Кад је реч о фи­на­лу, се­ћам се би­ла је не­де­ља, ле­по вре­ме, а дво­ра­на на Ба­њи­ци кр­ца­та и то нам је мно­го по­мо­гло, пред на­шом пу­бли­ком ни­смо мо­гле да из­гу­би­мо. Игра­ле смо са Хо­лан­ђан­ка­ма и де­кла­си­ра­ле их 22:12! На по­че­так утак­ми­це смо би­ле ма­ло не­си­гур­не, мо­жда и нер­во­зне, али бр­зо је све до­шло на сво­је.

Ма­ри­ја Дре­но­вац се при­се­ти­ла ко­ли­ко је Рад­нич­ки био јак те го­ди­не:

– Има­ле смо мо­ћан тим, све­сне смо би­ле на­ше сна­ге, на бе­ко­ви­ма су би­ле Иван­ка Шу­при­но­вић, Ја­дран­ка Ан­тић и Ми­лен­ка Сла­дић, на кри­ли­ма Љу­би­ца Бу­ку­ров и Ви­да Не­на­дић, а на цр­ти Жив­ка Сте­ва­но­вић. Ни­смо има­ле ди­ле­му, увек ће не­ко про­ра­ди­ти, јер смо има­ле игру и зна­ле шта ра­ди­мо у сва­ком тре­нут­ку.

Тре­нер Вин­ко Кан­ди­ја је мир­но се­део на клу­пи, го­то­во ни­је ни уста­јао то­ком утак­ми­ца?

– Мно­ги су му то за­ме­ра­ли, а ја сам се сва­ђа­ла са њи­ма. Ни­је би­ло по­тре­бе да ска­че, јер је он све од­ра­дио на тре­нин­гу, спре­мио нас је и зна­ле смо ка­ко игра­мо на ду­бо­ку од­бра­ну, плит­ку зо­ну, на чо­ве­ка ви­ше, ма­ње… Све се зна­ло и он ни­је имао шта да ра­ди на утак­ми­ци, осим да нас гле­да. Ме­њао нас је ако не­ком баш не иде, али ни­је би­ло из­ме­не за сва­ку сит­ни­цу или би­ло ка­квог ка­жња­ва­ња кад ни­је ка­ко же­ли­мо.   

И то је био по­че­так Рад­нич­ког и бу­ђе­ња жен­ског ру­ко­ме­та?

– Био је то по­че­так на­ше до­ми­на­ци­је!

Тра­ја­ла је ду­го?

– Би­ле смо нај­бо­ље, све што је мо­гло да се осво­ји, ми смо осво­ји­ле. Че­ти­ри го­ди­не ка­сни­је тро­феј Ку­па шам­пи­о­на је по­но­во сти­гао у на­ше ви­три­не.

А 1984. и тре­ћи пут се на­шао у пре­сто­ни­ци, на Цр­ве­ном кр­сту?

– Та­да су већ сти­гле Це­ца Ки­тић, Мир­ја­на Ђу­ри­ца, Дра­га­на Пе­шић и оне су, твр­дим, игра­ле нај­леп­ши ру­ко­мет на све­ту! То је би­ло ужи­ва­ње гле­да­ти – ре­кла је Ма­ри­ја Дре­но­вац.

На кра­ју ове при­че, оста­је да се на­да­мо да ће ово би­ти под­стрек за не­ке но­ве љу­де, но­ве ге­не­ра­ци­је и да ће­мо на Кр­сту гле­да­ти на­след­ни­це Иван­ке Шу­при­но­вић, Ми­лен­ке Сла­дић, Све­тла­не Ки­тић, Мир­ја­не Вер­ме­зо­вић, Дра­га­не Пе­шић, Љи­ља­не Кне­же­вић, Ан­дре Ле­кић, Са­ње Дам­ња­но­вић… И да ће баш те но­ве де­вој­ке јед­но­га да­на до­не­ти не­ке но­ве европ­ске тро­фе­је на ве­ли­ком Рад­нич­ком.

Рад­нич­ки је био сим­бол спор­та, не са­мо у Бе­о­гра­ду, већ у чи­та­вој Ју­го­сла­ви­ји?

– Има­ли смо фан­та­стич­но спорт­ско дру­штво ко­је је ни­за­ло успе­хе и за­хва­љу­ју­ћи тој исто­ри­ји уско­ро ће Рад­нич­ки до­би­ти сво­ју дво­ра­ну, нај­леп­шу и нај­мо­дер­ни­ју на овим про­сто­ри­ма. На­дам се да ће то би­ти по­че­так вра­ћа­ња на­шег Рад­нич­ког у сам врх, баш та­мо где за­слу­жу­је. Пр­во ру­ко­ме­та, а он­да и дру­гих сек­ци­ја.

Шта је глав­ни про­блем да­на­шњег ру­ко­ме­та?

– Нај­ве­ћи про­блем на­шег ру­ко­ме­та је огром­на су­је­та. Ни­ка­да не ста­не­мо сви иза иза­бра­ног се­лек­то­ра или пред­сед­ни­ка, од­мах тра­жи­мо ма­не и че­ка­мо кикс, уме­сто да га по­др­жи­мо. Сви­ма је по­треб­но вре­ме и ни­шта не мо­же пре­ко но­ћи. Што је ре­као Вла­ди­мир Гр­бић – сви ка­жу, мо­гао сам ја да бу­дем. Ако си мо­гао, па што ни­си.

Ка­кав је ру­ко­мет да­нас, ко­ли­ко се раз­ли­ку­је?

– Мно­го је ве­ли­ка раз­ли­ка, да­нас је све у тр­ча­њу и фи­зи­ци, не­ма оне ле­по­те по­те­за као не­кад. Игра се ве­о­ма бр­зо и сна­жно, не­ка­да је био ствар­но леп, играо се на по­тез. Кад ви­дим ове из­ме­не гол­ма­на, па ми­слим да ја ни­ка­да не бих мо­гла да ис­тр­чим на­пред-на­зад. Ја во­лим ру­ко­мет, и онај и овај, жи­вот иде да­ље и мо­ра да се при­ла­го­ђа­ва­ју игра­чи. Не­ка­да су бе­ко­ви би­ли сна­жни, да­нас не, не­ма­ју вре­ме­на ни да ско­че, ка­ко је то све бр­зо.

Ка­ко ви­ди­те да­на­шњу ре­пре­зен­та­ци­ју Ср­би­је?

– Дра­го ми је што су ту бив­ше игра­чи­це, Сан­дри тре­ба да­ти про­сто­ра и ве­ро­ва­ти јој, ре­зул­тат ће си­гур­но до­ћи, али га не мо­же­мо оче­ки­ва­ти пре­ко но­ћи. Не­ма ни­ко ча­роб­ни шта­пић. Ми­слим да је Ан­дреа на овој функ­ци­ји по­че­ла да по­ста­вља од­ли­чан си­стем и гра­ди јед­ну здра­ву при­чу. Ту су Са­ња Дам­ња­но­вић и Ка­та­ри­на То­ма­ше­вић, а енер­ги­ја ко­ју њих три има­ју је до­бит­на ком­би­на­ци­ја. Уз то, не­ма­ју скри­ве­не ми­сли, оне су чи­сте и ра­ди­ће ср­цем, а што је нај­ва­жни­је ме­ђу­соб­но се во­ле и по­шту­ју. Све то ће до­не­ти ре­зул­тат, јер еки­па то си­гур­но осе­ћа и упи­ја.

Ко је нај­бо­ља на­ша игра­чи­ца свих вре­ме­на?

– Те­шко је то ре­ћи, го­то­во не­мо­гу­ће, јер то мо­ра да се по­де­ли по пе­ри­о­ди­ма. Ни ру­ко­мет ни­је исти, па је не­мо­гу­ће упо­ре­ђи­ва­ти. Ма­ри Тор­ти при­па­да је­дан пе­ри­од, Це­ци Ки­тић дру­ги, Ан­дреи Ле­кић тре­ћи и све су је­дин­стве­не и сјај­не на свој на­чин.

Светлана Ки­тић је би­ла маг 

Све­тла­на Ки­тић је, та­ко­ђе, би­ла је­дан од сим­бо­ла?

– Она је би­ла маг! Луд­ни­ца је на­ста­ја­ла где год да се по­ја­ви, она је при­вла­чи­ла све мо­гу­ће, и мла­до и ста­ро. Где год да оде­мо то је би­ло не­ве­ро­ват­но! Ба­њи­ца је би­ла пу­на нон-стоп јер су до­ла­зи­ли са­мо њу да гле­да­ју, Вин­ко је мо­рао да за­тва­ра вра­та ка­сни­је, јер је би­ло не­мо­гу­ће др­жа­ти тре­нин­ге. Она је би­ла бо­ем, али је би­ла нај­бо­ља на тре­нин­гу, увек пр­ва, не­ве­ро­ват­но ка­ко је од­ра­ђи­ва­ла све што се од ње тра­жи. Се­ћам се на Зла­та­ру на при­пре­ма­ма, она трч­ка­ра, ја јој при­ђем и ка­жем - тр­чи де­те, оне има­ју сво­ја ме­ста, ти не­маш, ти мо­раш да се бо­риш, ај­де тр­чи. И по­сле ни­ко ни­је ни мо­гао да је стиг­не. Из ка­фа­не је мо­гла да до­ђе на тре­нинг и од­ра­ди нај­бо­ље. Мо­гла је да пи­та, по­што је свет.

Ге­не­ра­ци­ја на оку­пу јед­ном ме­сеч­но

Да ли је тач­но да се и да­ље ге­не­ра­ци­ја 1976. че­сто оку­пља?

– Кад је наш ка­пи­тен и при­ја­тељ, Ми­ра Ра­да­ко­вић пре­ми­ну­ла 2000. го­ди­не, ми смо се до­го­во­ри­ле да се оку­пља­мо јед­ном ме­сеч­но. Бо­ље да се са­ста­је­мо, дру­жи­мо, при­ча­мо и по­мог­не­мо јед­на дру­гој, не­го да се ви­ђа­мо та­ко ту­жним по­во­дом. Та­ко да нас је Ми­ра по­но­во збли­жи­ла и оба­ве­за­ла, увек је би­ла пра­ви ка­пи­тен, па ето чак и кад је пре­ми­ну­ла, ус­пе­ла је да нас опо­ме­не шта тре­ба да ра­ди­мо. До ко­ро­не смо се јед­ном ме­сеч­но ви­ђа­ле и ор­га­ни­зо­ва­ле дру­же­ње у на­шем ре­сто­ра­ну Рад­нич­ки, али сад по­но­во то има­мо. Јед­на дру­гој се на­ђе­мо у те­шким тре­ну­ци­ма, кад се јед­на од нас по­вре­ди­ла не­дав­но, све смо се бр­зо ску­пи­ле и по­мо­гле, би­ле сва­ко­днев­но ту. То је оно што не­ма це­ну и што нам је оста­ло по­сле спор­та - ми смо по­ро­ди­ца и да­ље.