Ништа без вере у себе

Један од наших најистакнутијих гитариста који је своје име изградио далеко од своје родне земље, Мирослав Тадић, не плаши се изазова. Сваки пројекат, сарадња, концерт за овог инструменталисту који већ три деценије живи у САД драгоцено је искуство. Мајстор класичне и електричне гитаре, који је својевремено увршћен на листу 30 најоригиналнијих и најрадикалнијих гитариста на свету, поново је у Србији. У петак наступа на „Гитар арт” фестивалу са Влатком Стефановским и Теодосијем Спасовим у „Сава центру”. О фестивалу, који ових дана слави десет година постојања, Мирослав Тадић има само речи хвале.

– Одржавати овакав фестивал, који је сваке године све богатији, заиста је велики успех. Тешко је очувати такав фестивал било где у свету, а камоли у Србији која је преживела тешке тренутке. Када својим студентима у Америци причам на какав фестивал идем и ко све тамо свира, они не могу да верују. Трио Влатко Стефановски, Теодоси Спасов и Мирослав Тадић први пут се и представио на „Гитар арт” фестивалу пре неколико година. Публика на концерту у петак моћи ће уживо да види и чује колико смо, у међувремену, сазрели. Влатко и ја свирамо веома често, али са Спасовим смо имали доста концерата и наш програм је једна жива материја. Иако је репертоар исти, нове су импровизације, другачија је интеракција између нас, али радимо оно што волимо. Када радимо заједно, осећамо се као да смо дошли кући.

Са Влатком Стефановским, како сте једном рекли, делите савршен музички и пријатељски однос. Да ли је такав однос у данашње време тешко успоставити и одржати?

Чини ми се да сам имао среће. Људи са којима блиско сарађујете неминовно вам постају пријатељи. Баш сам слушао Едина Карамазова који је рекао да је пријатељство битан део његове сарадње са Стингом. Са Влатком сам заиста често на турнејама и никада нисмо имали никакав конфликт, проблем, у нашем односу нема егоизма, досаде. Опет, нисмо превише слични и мислим да баш то, и у музици и у личном односу, даје динамику која доноси одличне резултате.

Из тадашње Југославије (Београда) отишли сте још 1979. када сте имали само 19 година. Зар тада у овој земљи није било перспективе за младе гитаристе?

Сваки музичар има свој пут. Музичар мора да има веру у себе, да се бори и не сме да дозволи да га средина спутава у томе. Нигде није лако. Мени је у почетку у Америци било веома тешко, далеко од родитеља, пријатеља, дома… У време када сам ја отишао овде није било услова, гитара се није могла учити на Музичкој академији. Сада је потпуно другачија ситуација, а један од доказа за то је и „Гитар арт” фестивал.

Шта Вам је Америка омогућила као музичару?

Тамо нисам отишао само из љубави према музици, већ и према једној младој дами. Тамо сам добио врхунско образовање и био сам стипендиста америчке владе.

Од 1985. године предајете на „California Institute of the Arts” у Лос Анђелесу. Какав однос имате са студентима и шта је Ваш циљ као професора?

Та школа је јединствена по томе што ми сматрамо да студент треба да изађе из школе са личним приступом музици. Циљ образовања, поготово у уметности, јесте да дозволите да оно што чувате у себи исплива на површину. Увек покушавам да разумем циљеве и жеље својих студената и на основу тога кројим план рада. Сматрам да такав приступ студентима даје највећу шансу за успех. Мој однос са студентима је неформалан, чак пријатељски и ја пуно добијам и учим од њих.

Од музике са читавог простора бивше Југославије највише Вас је привукло да истражујете македонско музичко наслеђе. Зашто?

То није била свесна одлука. Када сам био тинејџер, нисмо слушали такву музику. Слушали смо прогресивни рок, џез, Колтрејна, Хендрикса, а једино што нас је привлачило јесте македонска музика. Зато што у њој има нечег дубоко емотивног, пуна је живота, а са техничке стране има неправилну метрику, необичне скале, модусе. Када сам отишао у Америку, онда сам још више увидео вредност те музике. Али, ја сам тамо понео и пуно српске музике, далматинске, истарске… Сарађујем и са браћом Теофиловић и радићемо неке старе српске теме, које су они ископали. Радио сам и неке далматинске ствари на гитари, уз Теодосија бавим се и бугарским наслеђем. При том, ја се бавим и неким другим врстама музике, попут џеза, блуза…

Поменули сте Теофиловиће, али Ваш музички пут проткан је и сарадњом са другим великанима, попут Пласида Доминга, Марије Жоао, Радета Шербеџије… Колико Вас је то обогатило?

То заиста јесте огромно богатство. Сваки од тих музичара је личност за себе, има посебан приступ и занимљиво је бити крај таквих људи, а камоли музицирати са њима. То је мени као музичару доста помогло да нађем неко своје место.

Једном приликом сте изјавили да сте у животу радили оно што сте желели, уз мало среће, али да не сматрате себе претерано талентованим. Међутим, награде, признања критике Вас демантују…

То је најобјективнији суд који могу да донесем о томе. Не покушавам да буде скроман. Има људи који у раним годинама покажу бриљантност, невероватан таленат. Мој колега и пријатељ Душан Богдановић је у својим раним, двадесетим годинама показао музичку и техничку зрелост, а ја сам у тим годинама био далеко од тога. Ваљда се мој таленат полако манифестује. Али, то ми се свиђа, јер да се то раније десило, вероватно би ми сада било досадно.