Разговор као табу тема
Душан Мишковић*
У данашње време сведочимо својеврсном резултату комуникације која постоји чак и између вишедеценијских љутих непријатеља – САД и Ирана. Историја нас учи да су највећи противници, у мањој или већој мери, налазили начине да разговарају и преговарају, успевајући да кроз комуникацију пронађу решење сукоба. Истовремено, сведоци смо да није могућ никакав разговор између заступника два најудаљенија политичка става – присталица власти и противника власти.
Један од многих примера који указују на тежину подељености друштва и немогућност разговора десио се недавно у Гимназији „Вељко Петровић” у Сомбору. Ово је једна од најуспешнијих и најугледнијих школа у Србији. Пре годину дана, крајем марта 2025, окончана је двомесечна блокада рада ове важне установе. Поменута блокада имала је специфичност у односу на многе друге тадашње блокаде школа – спроведена је супротно ставу већине запослених, при чему је мањина која ју је подржавала, путем друштвених мрежа и медија, упућивала различите увреде на рачун већине која се блокади противила. Таква специфичност довела је до додатног погоршања међуљудских односа, те се тренутно води дванаест судских поступака које су запослени покренули против школе.
Имајући чврсто уверење да се таква врста дубоког конфликта може разрешити само разговором, као директор школе више пута – а посебно поводом годишњице окончања блокаде, у нади да су страсти довољно спласнуле – позивао сам на интерни разговор о свим дешавањима. Разговор је био замишљен као интерна размена мишљења између актера прошлогодишње блокаде: присталица, противника и делимичних присталица из редова запослених, ученика и родитеља. Тема је насловљена: „Поруке и поуке блокаде Гимназије”. Позив није упућен преко средстава јавног информисања већ искључиво интерним каналима.
Почетне реакције биле су разнолике. Код многих запослених за које верујем да су присталице владајућих структура и противници блокаде, позив је дочекан са резервом. Најчешћи коментар био је да још није време за ту причу. С друге стране, већина присталица блокаде, односно противника власти, позив је игнорисала. Занимљиво је да се ипак неколико представника обеју страна одазвало и показало спремност за учешће, па чак и за улогу уводничара. Очекивао сам десетак учесника, представника различитих ставова, што би био добар почетак.
Таква надања покварио је колега који је покренуо својеврсну кампању против овог разговора. Као дугогодишњи члан СРС-а, затим СНС-а, а сада присталица блокада, вероватно је осећао потребу да демонстрира верност новонасталом покрету. Њему се придружило неколико родитеља, а после дужег времена и на мистериозан начин активиран је и фејсбук налог који наводно администрирају матуранти, с позивом да се разговор откаже јер „прети расколу у колективу” (као да раскол већ не постоји). Посебно збуњује чињеница да је неколико најактивнијих садашњих матураната првобитно исказало спремност да брани своје ставове подршке блокади, да би након поменуте кампање скоро сви отказали учешће.
Пошто је догађај био заказан за 1. април, када је одржан и комеморативни скуп за страдале под надстрешницом, неколико десетина окупљених, после 16 минута тишине, нашло се испред Гимназије. Тамо су одржани говори у којима су саопштене личне истине појединаца који су подржавали блокаду. Тако се овај покушај разговора о болној, али важној теми – блокади Гимназије, њеним узроцима и последицама – окончао као првоаприлска шала.
*Директор Гимназије „Вељко Петровић”, Сомбор
Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек уређивачку политику листа
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


