Силна језичка енергија

ИЗАБРАНЕ ПЕСМЕ
Од објављивања прве песничке књиге Раше Ливаде "Попрскан знојем казаљки" (1969), до при крају прошле годне објављенеог избора под уопштеним насловом "Песме", протекле су три и по деценије. И то какве три и по деценије! Биле су то деценије силовотих промена, ломова, преокрета па, у срећним и ретким околностима, постепених и пожељинх преображаја. Мењало се у свету, мењало се у људима а мутило у свету смркавало је у душама.

Кад прођу таква времена поставља се сасвим нормално и логично питање не шта се и колико променило већ је ли ишта преостало. Одиста, шта је преостало од свега што се чинило непропадивим? У сударима, ништењима и раздешавањима не раздешава се само материјално већ и духовно. Оно највише и најочигледније страда. Или се, неким чудом, оно највише одупре? У таквом случају после таквих времена врше се рекапитулације и темељна преиспитивања. Тако је и са духовним творевинама.

Није необично и неочекивано да један песник који се није наметао обимом и бројношћу књига већ карактеристичним начином певања и сам преиспита оно што је створио те да направи неку врсту превредновања. Раша Ливада је од своје прве песничке књиге до избора из претходних објављивао ретко али су његове књиге увек имале и знатног и значајаног одјека. Сада је његов песнички садруг Борислав Радовић направио избор из три Ливадине књиге: "Попрскан знојем казаљки" (1969), "Атлантида" (1972), и "Карантин" (1977).

Избор који је старим и новим читаоцима Ливадине поезије понудио Радовић дат је хронолошки, па је на основу њега могуће пратити или констатовати доследност у Ливадином певању протегнутом на више од три деценије.

Шта данашњем али и оном давнашњем читаоцу, оном који је, макар и са колегијалном радозналошћу или читалачком посвећеношћу пратио песништво Раше Ливаде, казује овај и овакав избор? Пре свега казује да се променило много тога али се није изменио онај основни утисак који је Ливадина песма наметала још од самих почетака. Необичност, свежина, силна језичка енергија, смелост у обликованом поступку и неконвенциналност у грађењу песме су само неке лако уочљиве и неспорне карактеристике овог певања. Али и врлине његове. Но, срећом нису и једине.

Оно неухватљиво и необјашњиво јесте поезија. Ново читање Ливадене поезије показује да је она, колоквијално казано, издржала пробу времена те да је и онда кад песник уводи колоквијални говор (а он то увек ради намерно да карактеристичан и нетипичан амбијент наслика живље ) обзнањивала непролазне вредности.

Ливада није (ма колико се писало и ма како се на томе инсистирало) песник ван времена и простора. Да јесте онда би ово певање остало у домену експеримента а за то би, временом, престало занимање. Оно, срећом, није престало. Вреди указати још једном не само на необичност поступка, особену тематику, необичну ритмику и метрику већ и на особен темперамент песнички коме је све остало подређено и саображено. Из ког, уосталом, све ово проистиче.

Ако је поезија у оном необјашњивом и неухватљивом, оном што извире из саме природе онда је Ливада, по мери свога немалог дара, нашао у језику своју мелодију и примерен му тип казивања. Песник код којег су препознавали критички говор, нове модерне ритмове, депоетизацију и десакарализацију, много је више од тога.

Метафора карантина или судбинско одређење атлантиде нису тек тако потрошени у једном певању, њих је у широкој асоцијацији и слободнијој интерпретацији могуће проширити на општељудски удес. Не протиче ли много тога у карантину и са обележјима потонулих градова? Ако није свеобухватна (чак и кад је остварена као микро целина) поезија губи смисао.

Ливада је је то разумео па каже: "да предугачка привиђења замуте поглед". Поглед ових песничких очију је, срећом, јасан и бистар и кад није ведар, говор одрешит и смео и кад није вископаран и торжествен.