И свуда и нигде

БЕЗ УСТЕЗАЊА
Добро је бити писац, још боље је бити песник, али најбоље је бити и једно и друго. У том смислу, Енес Халиловић (1977, песник, писац, драмски писац, новинар и правник) необичан је аутор, јер је у његовом писању тешко подвући линију између поезије и прозе.

Не смета.

Ја сам онај што пролази као прогоњена дивљач... (песма "Застајкивање", стр. 17). Овај стих је, чини ми се, један од покретача ове књиге, јер он стоји као нека микропорука, као један од "много микросмислова", како Халиловић сам каже, које треба распаковати и отворити, да се послужим једном постмодернистичком фразом.

Та "прогоњена дивљач" може бити много шта. Историјска злехуда судбина читавог Балкана, колективна трагедија турских народа на овом нашем несрећном простору који су се, хтели или не хтели, асимиловали и примили језик и обичаје, као и лична драма самог песника коју најбоље показује песма "О руци мога оца".

Халиловић је несумњиво на трагу андрићевског погледа на свет са постмодернистичким додатком. За разлику од песника урбане поезије који трагају за свакодневицом и њеном испразношћу, Халиловићева поезија у себи сублимира концентровану арому арапских стихова и грчко-римског наслеђа, уз коришћење свакојаких цитата од Кине преко Истока до Запада, а све то зачињено свебалканско-локалним издеформисаним осећајем фатума и кривице.

Наравно, Халиловић прави простор и за једну исповеднију ноту његове поезије, те у песми "Изнад Славије" у иницијалима С. Р., ако се не варам, налазимо Стевана Раичковића како "испија и кафу и пуши" и с којим Халиловић прича "о поезији и о свему", или интимистичка песма носталгичног тона "Дошавши поново у Добре воде" у којој песник разговара са морем.

Даље. Халиловић је избегао монотомију "једне песме" и није се предао демону конструкционизма песника који своје песме деле на целине и циклусе, и тиме појачао унутрашњу динамику књиге. Појавност драмских елемената у форми дијалога у песмама "Налазиште", "Нова археологија" и "О једном путу у селу Хоткову на полуострву Балкану" показује једну бочну тенденцију Халиловићеве поетике базирану на визуелном доживљају песме која у себи садржи и нешто од комике симовићевске поетско-драмске поетике.

Халиловићев језик је мање-више очишћен од локалних дијалеката, непотребне симболике и сладуњаве патетике.

Још нешто. Халиловићева потреба да у песми "Писмо Плутарху" експлицитно себе назове Бошњаком и да каже ...И вазда на језику свом језик зборимо туђ... јесте указивање на, можда, кључни "микросмисао" ове књиге. Потрага или потреба за идентитетом. Иако је сваки идентитет релативан.

О ЈЕДНОМ ПУТУ У СЕЛУ ХОТКОВУ НА ПОЛУОСТРВУ БАЛКАНУ
                                                       Небојши Гајтановићу

Тихо! Небојша, кад овим путем пролазимо!
Тихо!
Знаш ли ти какав је ово пут?
Лијево кад скренеш, на брду, Хобер,
старо латинско 
          гробље.

А под Хобером гробље православно
Где копају се комшије Срби. Дакле,
Можеш и ти.

Овамо десно брдо Грковина,
На њему старо грчко гробље,

А мало испод, гробље муслиманско
(Још Турци су га оградили)
Ту укопани моји су сви. Дакле,
Могу и ја.

Тише!
Знаш ли ти какве војске пут овај пролазише?
Били и прошли Грчка, Рим и Турска.
И наши родови, ситна историјска боранија,
Једном ће коначно у читанке лећи.
Можда опет наврете Монголи, Германи, ил’ Угри.

Да застанемо овдје
Да мало кушамо тишину
Да мало слушамо судбину.