Русмо и Абдо, два погледа на Босну

„Тврдим да ћете бити сведоци демонтирања Републике Српске. Она није интерес српског народа у БиХ. Тај народ је данас у менталној и свакој другој агонији, као заточеник једне скупине разбојника”, говорио је Русмир Махмутћехајић 2000. године у интервјуу новинаркама Медини Делалић и Сузани Шачић („Балкан блуз”, Сарајево 2007).

Недавно је у 77. години живота отишао на ахирет и придружио се плејади оних који су, сваки на свој начин, допринели рушењу СФРЈ и стварању немогуће државе Босне, попут Алије Изетбеговића, Адила Зулфикарпашића, Мухамеда Филиповића, Омера Бехмена, Хасана Ченгића, Алије Исаковића, Атифа Пуриватре, Нијаза Дураковића, Џемалудина Латића, који су се међусобно разликовали, али су били интелектуалци, и још више муслимани/Муслимани/Бошњаци. Млађој генерацији и у бошњачким кантонима и у већем ентитету, поготово у Српској и Србији, Русмир Махмутћехајић био је мање познат него остали, али, бар за себе, био је у свему испред свих. Говорио је да је „први предложио формирање СДА”, „једини упозоравао да ће бити рата”, „највише убеђивао Алију да Босна мора остати унитарна држава”, а онда демонстративно све напуштао зато што нису слушали најпаметнијег. Ценили су га, али нико колико он сам себе. Био је инжењер, а бавио се теоријском физиком, теоријом књижевности, филозофијом. Но, како је изгледао продукт тог ренесансног образовања сведочи његово идентитетско одређење босанских муслимана.

„Босански муслимани су свој идентитет имали као атериторијални идентитет. Босна је наш завичај, али Босна није наша нација, нација-држава. Ми смо могли живети као босански муслимани у истом селу с босанским католицима и православцима и наједанпут се међу нама јавља мисао да ми треба да имамо своју територију. Та мисао је супротна нашем повесном искуству. Наши преци нису живели с католицима и православцима зато што нису имали други избор, живели су зато што је то део њиховог идентитета. Босанскомуслимански идентитет није био територијализован. Када хоћете другачије, Босна не може опстати. Идеја муслиманства као територије и државе, претварање муслиманског заједничарства у аутокефалну цркву, темељни извор налази у индопакистанској повести.”

Какав каламбур старих идеја у новом руху! У првој половини цитата Русмир-ефендија промовише панисламистичку концепцију Босне као само дела светске умме од Марока до Индонезије. У наставку он муслиманско „заједничарство” с католицима и православцима представља као њихов слободан избор, а заправо је османски окупатор исламизовао хришћане по градовима, док су остали као кметови кулучили по селима. „Заједничарство” муслимана са сиротињом рајом огледало се у наметима, укопавању цркава, дервшими итд. Шта ће им етничка територијализација кад је сва земља у Босни беговска?! Најзад, пакистанско-индијско искуство је поучно за БиХ, и зашто не раздвојити две стране након толико сукоба. Још једна потврда да је Алија био за поделу, и још једно небулозно објашњење зашто је јединствена БиХ права ствар.

Насупрот Махмутћехајићу, негде у исто време песник Абдулах Сидран рекао је: „Бошњачки народ је негде грдно погрешио, а ја нажалост не знам да вам кажем ни када ни у чему.” Сидран се и ван граница Босне прославио сценаријима за Кустуричине међународно прослављене филмове. Луцидни Абдо био је један од малобројних бошњачких интелектуалаца који су имали и памети и храбрости да јавно признају грдну колективну грешку. Велика већина осталих за све властите грешке окривљује листом све Србе – и оне у Босни и оне у Србији и Црној Гори, и у дијаспори – Србе као Србе. Сам Сидран ни у тој прилици, а ни касније, никад није идентификовао ту грдну грешку, иако је знао која је, а нико после њега није кренуо његовим трагом да је открије.

Два изузетка су Сулејман Тихић и Сабина Силајџић. Он је, кад се као председавајући Председништва БиХ усудио да каже да би требало чути и шта друге страна каже, доживео медијски линч. Она, професорка Економског факултета у Сарајеву, кад је подсетила да су Бошњаци одбијали све споразуме које су нудили Срби, окружена је медијском ћутњом. Тај део историје у којој су Муслимани направили „грдну грешку” игноришући вољу уставно равноправног српског народа и изазвали рат који ће изгубити, Бошњаци су закопали два метра под табутом на мезарју на шехидском гробљу на Ковачима. У њу се не дира и ретки су бошњачки аутори који се усуде. Али то онемогућава и њима и целој БиХ да мрдну даље од лошег почетка деведесетих.

Можда је Сидран мислио и на претходну „грдну грешку” кад су муслимански интелектуалци кренули за верским фанатиком, који је црно на бело наумио да да реисламизује Муслимане, потом исламизује и остале, те од Босне направи џамахирију. Како да се нису угледали на своје великане Емира и Мешу, него пошли за писцем Исламске декларације и његовом робијашком халком? Како пише добро упућени новинар Аднан Бутуровић, у „простору близу хотела ’Европа’ још пре ’90. редовно су се састајали они који никад нису ни улазили у џамију и они који из џамије нису никад ни излазили”. Једни су долазили из ЦК, а други из ИВЗ-а. Једни су сањали националну државу, а други панисламску.

Међу њима није био Русмир Махмутћехајић, јер је живео Осијеку и предавао на тамошњем свеучилишту. Нашао се тамо откако је прескочен у току припреме Сарајевског процеса Изтебеговићу и осталима... У истом интервјуу, он тврди да је надмудрио иследнике, а убедљивија верзија указује да га је спасао Нијаз Дураковић, његов земљак, вршњак, пријатељ и саборац, као добровољац у палестинском кампу за терористичку обуку у Сирији. Комунистичка власт је обојици халалила младалачку авантуру јер је Јасер Арафат био Титов несврстани пријатељ и СФРЈ није имала дипломатске односе с Израелом. По повратку с Блиског истока, где је Русмир изгубио око, њихови путеви се разилазе. Нијаз се убрзано пење ка врху компартијске хијерархије, а Русмир се окреће исламу и приближава Алији. Од старог пријатељства остала је солидарност у невољи. На Нијазову интервенцију, Русмир бива склоњен у Хрватску да би се вратио у Сарајево на време да се укључи у муслимански део нове транзиционе власти.

Већ на почетку уводног питања, Медина и Сузана кажу „Као члан најужег националног и државног вођства учествовали сте у доношењу најважнијих одлука које се тичу судбине Бошњака и државе БиХ”. Он, међутим, није био ни у робијашкој халки, јер га је бивша власт дискретно амнестирала, ни у руководству СДА, јер су му тамо неки сметали, а функцију потпредседника владе обављао је кратко јер му опет нешто није одговарало. И сваком одбијању и оставци претходио је дуги разговор с Алијом. Неслагања и убеђивања, о чему је Махмутћехајић радо потанко говорио и писао, Изетбеговић баш и не толико, ваљда му је требало као илустрација како је с Алијом био на пер ту, да је могао да га критикује, био му близак и равноправан, чак „најбољи пријатељ”. А пошто није био у власти и није га могао омести у политичким наумима, Алији су годили дуги и непродуктивни еглени у којима је код образованијег саговорника проверавао своје наивне мегаломанске замисли. Насупрот свити Алијиних евет-ефендија, који су кадили сваку Алијину грешку, и Сидрана, који се устезао да ту грешку открије, Тихића и Силајџићеве, који су ућуткани, Русмиру ништа није ваљало што су други радили.

Већ код представљања саговорника Медина и Сузана га описују: „Има аристократско бледо лице и држање. Прича без замуцкивања пријатним гласом и уједначеним темпом. Током кратког договора о темама и питањима, из Бегове џамије чује се акшамски езан. А он ће: ’Одслушаћемо езан, а онда разговарати. Могао бих да слушам езан по хиљаду пута.’” За неупућене, езан је напросто куисање мујезина с минарета које је снимљено на траку и преко појачала се аутоматски пушта у одређено време као позив на молитву. А пошто се унапред зна када, озбиљни верници и не заказују састанке баш у то време. Било је, дакле, у томе доста позе, као и у тамним наочарима, штапу или пратњи, у чему је, чини се, опонашао легендарног шејха Јасина, идеолога Хамаса, који је изгубио вид у ратовима против Израела.

Упркос слабовидости, Махмутћехајић је написао више књига, међу којима и о теми на којој су се, по неписаној обавези, огледали најистакнутији бошњачки националци: Андрићева исламофобија. Основао је и уређивао „Forum Bosnia”, часопис у којем је објављивао и српске аутошовинисте. Док је он склапао очи, Жељка Цвијановић, једна од „разбојника који српски народ држе у менталној агонији”, предложила је Бећировићу и Комшићу да Председништво БиХ Муслиманску браћу прогласи терористичком организацијом. Како да одбију пред западним светом у који се уздају, а како да прихвате кад су Млади муслимани настали као афилијација Муслиманске браће, из које су се испилили Алија и компанија?

Тражили су да се одложи и заборави.

*Професор

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа