Муке мртвих председника

Нема дана последњих месеци, у ствари целе ове године, без вести о слабљењу долара, јачању евра (зачудо и динара) и поскупљењу нафте. И док снагу динара не баш пријатно осећамо кад год посегнемо за личним девизним резервама да бисмо закрпили неку рупу кућног буџета, а скупљу нафту кад год свратимо на пумпу, међусобни односи долара и евра као да нас се не тичу. Амерички "мртви председници" (сленг за доларски кеш – неки од најпознатијих председника из историје су на свим осим на две доларске новчанице) одавно нису наша резервна монета. То је евро, који, као што видимо, побеђује долар, али некако нелогично попушта пред динаром.

Па ипак, ако изузмемо домаће оригинале, глобална монетарна клацкалица заслужује пажњу, јер говори много шта о данашњем свету, његовој повезаности, (не)равнотежи моћи и узрочно-последичним везама између политике и економије (и обрнуто).

Као прво, треба имати у виду да кад се каже да је нека монета јака или слаба, она то није сама по себи, већ у односу на друге са којима се пореди. У овом случају не говоримо о новцу као мери робне вредности, него о парама као својеврсној роби којом се тргује да би се зарадило по исконском трговачком принципу: купиш јефтиније а продаш скупље. Профитира се дакле на разлици у цени, а та разлика на појединим монетарним тржиштима, захваљујући инстант комуникацијама, углавном не траје више од неколико секунди.

Долар је дакле све слабији у односу на индекс валута других главних играча у светској економији, прецизније, данас је најслабији у последњих 15 година. Резервна светска валута (а постоје ваљани разлози зашто је у тој улози) симбол америчке економске моћи, ове године је према евру ослабио за 8,3 одсто. Све у свему, од Бушовог доласка на власт вредност му је опала за 21 одсто. Од дебија евра као званичне валуте ЕУ (1999. на финансијским тржиштима, 2002. као валута) долар је склизнуо за 24 одсто.

Да ли то значи да је у сличном проценту ослабила и моћ америчке економије? Не баш – Америка остаје светска економска локомотива, где се годишње створи 13 билиона (хиљада милијарди) долара новог богатства. Амерички БДП је већи од јапанског, немачког и кинеског, узетих заједно.

Променило се нешто друго: америчка политика. Од устоличења Џорџа Буша Млађег (јануар 2001) амерички буџет, који је тада имао суфицит од 127 милијарди долара, прошле године је имао дефицит од 459 милијарди. Трговински дефицит је у последњих 15 година са 84 милијарде нарастао на преко 700 милијарди. Унутрашњим и страним инвеститорима, купцима њених државних обвезница, Америка данас дугује око седам билиона долара, дакле више од половине БДП-а. Прошле године Американци су као штедњу издвајали само 0,4 одсто од својих прихода, док су 1990. штедели чак девет одсто…

И тако даље. Америка данас позајмљује око две милијарде долара дневно да би покрила своју потрошњу. Њене обвезнице купују углавном странци који имају девизне вишкове и траже начин да их оплођавају. У исто време, одржавајући на овај начин висок ниво америчке потрошње, одржавају и темпо својих економија којима је Америка главно тржиште.

С падом долара опада и вредност тих инвестиција, али нико не јуриша да их се реши. Ако Америка добије економску кијавицу, многи из остатка света добиће грип.

То практично значи да долар слаби јер то одговара Америци. У теорији, кад валута слаби, то је понекад и добро, јер поскупљује увоз и подстиче извоз. Али да би се нешто добило, увек мора нешто и да се да – слабији долар пумпа и цене нафте које се мере у америчкој валути, јер произвођачи не желе да (превише) губе на продаји свог блага. Американци, који троше 25 одсто светске нафте, галон бензина (3,78 литара) 1999. плаћали су 1,20, а данас плаћају три долара. Слабљење валуте такође, бар у теорији, може да буде генератор инфлације, јер увозници дижу цене да би надокнадили веће трошкове…

Амерички грађани слаб долар засад осећају само кад путују у иностранство. Слабом долару се међутим радују они којима је Америка туристичко одредиште. Ако имате много евра, сад је право време да у Америци купите неку некретнину.

Не може се, међутим, вечито више трошити него што се зарађује. Два рата у којима је тренутно Америка (Ирак и Авганистан) већ испостављају рачун од око 1,6 билиона долара. Поседници доларских резерви (највише их има Кина – око 1,4 билиона) показују извесну нервозу. Стопа раста глобалне економије већ је већа од америчке.

Раније или касније, Америка ће почети да осећа спољне последице своје унутрашње политике. А што се нас тиче, благодети јаког динара нису на видику. Нама предстоји унутрашње суочавање са последицама тешких спољнополитичких одлука које тек треба донети.