Терет блиске прошлости

Пријатељи српског народа у Бугарској, којих има у свим срединама, помно прате процесе у Србији, нарочито после демократског преврата у октобру 2000. Не сећам се, међутим, да је ико говорио о потреби да наш западни сусед побољша слику о себи у свету или шта би требало да чини да би променио свој имиџ набоље. Можда комуницирајући међу собом Бугари и Срби размењују утиске о томе: стотине хиљада грађана наших земаља – туристи, пословни људи, студенти, спортисти итд. посећују две земље. Они са собом односе одређену слику о земљи коју су посетили. Бојим се да се обе земље још дуго неће ослободити типичног балканског миљеа. Хаотична транзиција кроз коју пролазимо и којој се краја не види изнела је на светло дана не само све негативне националне карактеристике него их је и „обогатила” сивом економијом, политичком корупцијом и организованим криминалом. Мафијашке структуре су све агресивније. И све то неминовно утиче на садашњи имиџ земље.

С друге стране, данас на Балкану (од Турске, преко Србије, Црне Горе, до Босне и Херцеговине) европске и евроатлантске интеграције постале су стратешки циљ државне политике. Ове интеграције су и идеал институционализован у структурама као што су Европска унија и НАТО, где се игра по строго одређеним правилима, директивама, па чак и законима. Само чланство у овим „клубовима” богатих и моћних побољшава слику поједине земље, подиже јој рејтинг, али и захтева од њихових чланица одређени изглед и – имиџ. Јер, ми јесмо Европљани – како је рекао један бугарски писац још у 19. веку – али не баш толико.

Досадашње искуство Бугарске показује да „улазак у Европу” није једноставан посао. Прихватање европског законодавства само по себи не гарантује сјајну слику земље. Бугарској је било лакше да постане члан ЕУ. Она није као Србија прошла кроз ратове и крвопролића деведесетих година; НАТО је нијебомбардовао; међународна заједница за њу није организовала наменски трибунал; Софија нема проблема с изручењем генерала Ратка Младића (чудим се: зар му није већ доста „херојства”); није нам одузета митска земља Косово. Бугарска нема ни психолошки комплекс о некад водећој улози у 24-милионској држави. Све ово утиче на понашање и имиџ државе, поготово ако је негативна медијска слика својеврсни терет и наслеђе блиске прошлости.

С те тачке гледишта, Србија је на путу ка прагматичној политици изгубила много година па се данас налази тамо где Бугарска већ одавно није. Па ипак, источни сусед Србије доспео је на позиције државе с највише критика и санкција у ЕУ којој су стопирана огромна новчана средства европских фондова. Њено име се, уз то, од самог почетка чланства у ЕУ, везује за неефикасан правосудни систем и политичке кишобране над организованим криминалом. Ето вам лоше репутације! Потребно је много времена да се она поправи. Да ли све ово не очекује и Србију на њеном путу у ЕУ?

Један колега је написао у „Политици” како се држава Србија већ дуго доживљава као превише блиска Русији и њеним интересима, па се вековни анимозитет према овој великој земљи на Западу делом пренео и на слику о Србији. У данашњој констелацији политичких прилика у свету, однос према Русији, међутим, све мање изгледа као реална алтернатива европским интеграцијама.

Бугарска, пак, носи на својим леђима другу врсту „руског терета” – она је деценијама доживљавана као најоданији сателит СССР-а, односно Русије. И дан-данас русофобична политичка десница би да подигне „кинески зид” према могућем руском утицају – политичком, енергетском… Међутим, Бугарска – онаква каква данас јесте, чланица ЕУ и НАТО-а, с америчким базама, које се засад зову „техничка опрема” – већ је потписала с Русијом споразум о гасоводу „Јужни ток” са 51 одсто бугарског учешћа у пројекту. Ових дана, непосредно после окончања жестоке гасне кризе, председник Бугарске Георги Прванов свечано је у Москви означио старт Године Бугарске у Руској Федерацији и с председником Медведевом договорио да се гас купује директно од руског „Гаспрома”, без посредника. Није ли то начин да се додају нове нијансе на слици о једној земљи? Али, тема је неисцрпна.

Бивши амбасадор Бугарске у Тирани, Београду и Сарајеву