Партијска позоришта

Данас (13. фебруара) завршава се рок за пријављивање на конкурс за руководећа места у београдским институцијама културе и позориштима. Према расписаном конкурсу, нови (или стари челници) њих петнаест , требало би да буду изабрани у Битеф театру, Културном центру Београда, Белеф центру, Атељеу 212, Позоришту на Теразијама, Позоришту ,,Бошко Буха”, Београдском драмском позоришту, Дому омладине Београда, Музеју града Београда, Историјском архиву Београда, Заводу за заштиту споменика културе Београда, Дому омладине Београда, Центру за ликовно образовање, центрима за културу у Младеновцу и Лазаревцу.

Са већим узбуђењем него ранијих година, настало је типовање ко ће где. Да ли ће остати они који би могли да издрже још један мандат а уз то су се добрим програмом и потврдили? Да ли ће се поновити узор Светозара Цветковића који је навршио чак три мандата у Атељеу 212? Позоришту, у којем је садашњи министар културе Небојша Брадић оборио рекорд, оставши у њему управник тек неколико –месеци! Заправо, то му је био некакав прелазни рок за већи залогај, место управника Народног позоришта у Београду.

О новим челним људима у култури Београда одлучиваће оснивач, Скупштина града. Ипак, у том послу зна се ко држи висак, ко меша малтер. Тако су, сазнајемо , већ обављени прелиминарни разговори са онима који би требало да уступе своја места другом човеку као и са онима који би требало да на њих дођу.

Мање се сада говори о уметничком профилу личности. Више о страначкој припадности. Судбину политичког живота поделиће и култура града. И она мора, на жалост, у поделу на страначке феуде! Тако сада, као при састављању владе и оног бесомучног, више мучног јуриша на министарства и управне одборе, имамо и политичко освајање позоришних сцена.

Демократска странка више није власник целог београдског глумишта, и других институција културе. Ваља места поделити између ДС-а, ЛДП-а, СПС-а и Г-17 плус. Остаје да се сачека, ко се својом страначком лојалношћу препоручио. Уосталом, многи уметници и културни радници нису се либили да се јавно политички експонирају. Само се мали број предомислио и изашао из политике. Неки су се, пак, заиграли, па су, као Биљана Србљановић, остали ненаграђеногљубавног труда. Други су, попут Синише Ковачевића или Тихомира Арсића прелетали у веће и моћније јато.

Итекако је важно ко ће у четири наредне године водити институције културе. Како су позоришта некако и најекспониранија у јавности, интересовање не само позоришне бранше, већ и јавности, усмерено је на та места. Кандидати морају да имају факултетску спрему и три године радног стажа, али ,,предност имају кандидати који имају једну годину радног стажа у одговарајућој делатности”, стоји у условима конкурса. Оно, међутим, што нико не тражи, па ни одредбе конкурса, јесу – програми! А позоришта итекако јесу жив и сложен организам, и није свеједно какву ће репертоарску политику имати, коју естетику, какву организацију. Иде се у сусрет приватизацији и у култури.

Стога је разумно и логично одјекнула изјава Божидара Ђурковића, генсека Рукометног савеза Србије, поводом трке за првог човека Олимпијског комитета. Између Ћурковића и Дивца требало би,каже овај стручњак, да превлада онај који понуди бољи програм. Зато неће бирати између имена, већ између бољег програма.

Да ли је касно да се принцип подношења програма примени и на водеће људе у установама културе? Или се никакав принцип неће мењати, само ће се убудуће знати који ће политичари ићи у које позориште. Очекујемо, свако у – своје. Београд ће имати театре ДС-а, ЛДП-а, Г-17 плус и СПС-а. Ко пита глумце и публику!?

новинар