Опсесивне фиксације Елмедина Конаковића
Дипломатија је, бар у теорији, уметност преговарања, суздржаности и онога што се у старим школама називало достојанством државе коју представљаш. Међутим, оно што смо имали прилике да видимо на панелу „Изградња мира на Балкану: дијалог, пословање и умрежавање”, одржаном у оквиру дипломатског форума у Анталији, није била дипломатија већ класична демонстрација силе без покрића, упакована у формат који подсећа на јефтин ријалити програм. Главни протагониста тог перформанса био је Елмедин Конаковић, министар спољних послова Босне и Херцеговине, који је одлучио да престижну говорницу искористи не за решавање регионалних изазова, већ за вентилацију личних фрустрација и обрачун са званичним Београдом.
Његово излагање на панелу, прожето тврдњама да регионом владају „најгори политичари”, било је очигледно усмерено ка једном човеку – председнику Србије Александру Вучићу. Та врста опсесивне фиксације, где се свака прилика за регионалну сарадњу жртвује зарад ниских популистичких поена, разоткрила је не само Конаковићеву политику, већ и његову нарав. Док је он подизао тон и посезао за увредама које не приличе ниједном озбиљном носиоцу функције, његов српски колега Марко Ђурић одговорио је онако како се то у цивилизованом свету ради: мирно, сталожено и аргументовано. Српска делегација, сасвим оправдано, напустила је форум када је ниво комуникације прешао границу након које свака даља дискусија губи смисао.
Но, прави тест личности и политичке зрелости Елмедина Конаковића уследио је тек након званичног дела, када се суочио с питањем из публике које није било део његовог припремљеног сценарија. Као неко ко је на форум позван као гошћа с турске стране, без икаквог претходног контакта или договора са званичном српском делегацијом, поставила сам му сасвим логично питање, проистекло директно из његових тврдњи: Ако су политичари у региону најгори, да ли и себе сврстава у ту категорију и шта је он то конкретно урадио за овај регион? Одговор који сам добила није био дипломатски – био је то одговор човека који у сваком питању види непријатељску заседу, а у сваком саговорнику мету. Конаковић се понео као увређени десетогодишњак, неспособан да истрпи критичку мисао, односно непријатан упит.
Када сам му касније, ван домета камера, пришла да констатујем да није одговорио на питање, већ да је направио шоу, питала сам га зашто је толико фрустриран председником Србије и да ли се, иза те агресије, крије нека врста неузвраћене љубави. Уместо дипломатског одговора, добила сам манипулацију: на свом приватном фејсбук профилу објавио је видео-снимак у којем је моје питање потпуно избачено, остављајући само његов одговор који је више личио на страначки предизборни проглас него на речи министра спољних послова. То је врхунац недипломатије – монтирати истину како би се одржао привид ауторитета пред сопственом гласачком машинеријом.
Најжалосније у свему јесте то што је Конаковић покушао да моје питање, које је било чиста људска и професионална реакција на његово понашање, повеже са српском делегацијом. То је опробани рецепт оних који немају резултате – прогласити сваког ко постави незгодно питање „плаћеником” или „фабрикованим елементом”. Њему блиски медији пожурили су да пренесу ту верзију приче, покушавајући да сакрију чињеницу да је један министар на међународном форуму био поражен једним једноставним питањем.
Читава ова ситуација показала је сву огољеност политике коју Конаковић заступа. Ако је он тај који треба да представља Босну и Херцеговину у свету, онда је свет у Анталији видео лице државе која, уместо сарадње, нуди само свађу, а уместо визије будућности само рециклирану мржњу према суседима. Његова неспособност да се понаша као државник, већ као звезда друштвених мрежа, само је потврдила тезу о „најгорим политичарима”, с тим што је у Анталији он био тај који је ту тезу најверније илустровао сопственим примером.
Питање које сам му поставила и даље стоји у ваздуху, а његов кукавички бег у видео-монтаже и фејсбук кампање најбољи је доказ да он одговор заправо и нема. Сваки пут када неко попут њега покуша да понизи саговорника или суседну државу, он заправо понизи само себе и функцију коју обавља. А изгледа да је то моје питање само показало његову нарав, као и да није дорастао дипломатском позиву.
*Политиколог специјалиста из области међународних односа
Прилози објављени у рубрици„Погледи”одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


