Анђелковић призива крваве сценарије за председника Србије

У скандалозном гостовању на телевизији Н1, политички аналитичар Драгомир Анђелковић отворено је повукао паралеле између краја најозлоглашенијих диктатора 20. века и будућности председника Србије Александра Вучића, не скривајући да у српском друштву прижељкује експлозију која би довела до насилног пада режима.

Уместо аргументоване политичке приче, гледаоци су били сведоци опасних историјских аналогија у којима се директно алудира на физичку елиминацију шефа државе. Анђелковић је, подсећајући на своје претходне изјаве, фокус ставио на судбине Николаја Чаушескуа, Бенита Мусолинија и Адолфа Хитлера.

Током свог излагања, Анђелковић је детаљно елаборирао како су завршавали лидери које он види као пандане данашњој власти у Србији. Цитирајући своје раније ставове, он је истакао:

„Чаушеску се прерачунао и пао јер народ има границе стрпљења. Мислим да се Вучић уплаши када чује те ствари – пад Мусолинија, пад Чаушескуа, шта се на крају десило са Хитлером.“

Подсећања ради, Мусолини је ликвидиран и јавно обешен, Чаушеску је стрељан након преког суда, док је Хитлер извршио самоубиство у бункеру. Повлачење оваквих паралела у контексту актуелне политичке борбе у Србији не оставља много простора за другачије тумачење осим као отворено призивање најцрњег сценарија за легитимно изабраног председника.

Анђелковић се није зауставио само на историји, већ је понудио и конкретне моделе за будућност, помињући догађаје из Јеревана и долазак Николе Пашињана на власт кроз уличне протесте.

„Општа апатија се претворила у експлозију и они који су били несложни против њега, постали су сложни те ноћи да наставе с протестима док режим не падне“, изјавио је Анђелковић, јасно указујући на то да се решење не тражи на биралиштима, већ кроз конфронтацију.

Интересантно је да Анђелковић признаје моћ садашње власти кроз изборни процес, али то покушава да релативизује тврдњом да се власт заправо плаши онога што долази после затварања биралишта. Према његовим речима, инсталиран је режим који почива на вољи једног човека, а својим политичким неистомишљеницима поручује да ће се они који данас служе држави сутра бацати камење на њега да би се спасавали.

Овакав наратив, који све чешће заузима простор у одређеним медијима, не само да радикално излази из оквира демократског дијалога, већ директно подстиче на нестабилност и насиље као легитимно средство политичке борбе. Док се Србија суочава са бројним спољнополитичким изазовима, поруке које призивају стрељања и вешања постају једини преостали „аргумент“ оних који подршку грађана не могу да добију на демократским изборима.