Тактика за Америку

У давном 13. веку, Свети Сава је рекао свом наследнику Иринеју, „Исток је мислио да смо ми запад, док је запад мислио да смо исток. Неки од нас нису разумели наше место у овом сукобу вирова, тако да су говорили да не припадамо ни једној страни, а други да припадамо једној или другој“. Многа искуства из модерније српске историје подсећају на овај стари проблем. Међутим, колико је актуелно овакво разумевање српске ситуације у 21. веку?

Питање је, наравно, веома тешко, мада мали корак ка разумевању тога како Србија може да промени представу о себи у свету може да се направи када се запитамо шта друге мале земље и мали народи раде да би себи осигурали пријатеље и савезнике и, уопште, добар имиџ у међународној јавности.

Прво треба рећи да за разлику од деведесетих година Србија углавном има једну спољну политику, усклађену са својим реалним могућностима и с реалном проценом односа снага у свету. Такође се може рећи да је и поред суштинских изазова последњих година, креирала спољну политику која може достојанствено да се брани на сваком међународном форуму. Питање је сада шта даље. Ево неколико примера шта у САД раде друге земље да би браниле своје интересе:

1.Нађи шампиона у Вашингтону. Занимљиво је да за време косовских преговора ниједан водећи амерички политичар није подржавао став Београда. Ово може да се упореди са ситуацијом на Кавказу у августу прошле године, кад је Џон Мекејн, на пример, безрезервно подржавао Грузију. То се није десило случајно; Сакашвили је дуго година градио добре односе са Мекејном и често га позивао да буде његов гост на Црном мору. Наравно, није шкодило ни то што је Сакашвили плаћао неколико стотина хиљаду долара лобистичкој фирми Мекејновог главног саветника.

2.Нађи хероја у Србији. Преокрет у односу на то како људи гледају на Чехе интересантан је пример. За време комунизма, Чеси су у појединим деловима света сматрани за непријатне људе. Међутим, један симпатичан писац, Вацлав Хавел, такве предрасуде о Чесима је скоро тотално променио. По свој прилици, Војислав Коштуница и покојни Зоран Ђинђић су имали могућност да постану српске верзије Хавела, али та могућност никада није ваљано искоришћена.

3.Имај неки конкретан имиџ земље и народа који хоћеш да представиш свету. Кад је Тони Блер постао премијер Велике Британије, форсирао је кампању „Cool Britannia” — једну добро осмишљену акцију да се Велика Британија представи као најмодерније и важно место у Европи. У многим аспектима кампања је успела. Србија никад није осмислила неку сличну кампању. На пример, није искоришћена могућност да се направи кампања на тему „Young Serbia” што би симболизовало ново доба, нове људе, прекид са Милошевићем, и како су млади људи на ненасилни начин срушили диктатуру. Кад човек види младе српске тенисере, или екипу која организује фестивал Егзит, или младе монахиње и монахе по српским манастирима, одмах се види колико природног потенцијала ту има. Та млада Србија сигурно има добре изгледе да промени имиџ земље и народа.

4.Ради на култивисању америчког јавног мњења. Не бих могао набројати колико су универзитетских катедри у Америци основали Грци, Јермени, Украјинци, Јевреји итд. Те катедре често служе да се Американци упознају с највећим достигнућима тих народа и, кад дневној политици то затреба, да бране те народе пред америчком публиком. Срби су у Америци 150 година. За то време нису успели да оснују ниједну катедру за српски језик или српску културу. Исто се може рећи за културне центре. У Њујорку, Румуни, Грци и Македонци (поред безброј других народа) имају своје културне центре у којима организују разне програме, предавања и друге догађаје. Србија, нажалост, то нема.

5.Ради на личном лобирању. Ово посебно важи за водеће политичаре у земљи. Није довољно да председник или премијер оду једанпут или два пута годишње у Вашингтон или у Њујорк. Они морају стално да иду и у Питсбург, Чикаго, Лос Анђелес итд, и тамо да посећују привредне коморе, универзитете, уређивачке канцеларије важних новина итд. Ако не могу променити уређивачки став „Вашингтон поста”, онда барем могу променити став „Чикаго трибјуна”. Кад промениш став уредника „Чикаго трибјуна”, можда ћеш променити мишљење једног сенатора из Илиноиса. И ко зна шта ће тај сенатор из Илиноиса касније постати?

Кад се размишља на овакав начин, види се да има много ствари које успешне мале земље и народи чине да би створили позитиван имиџ о себи у свету. Такође пада у очи да Србија, благо речено, веома слабо ради на овим фронтовима. Наравно, многи ће рећи да су овакви подухвати скупи, али је контрааргумент томе доста једноставан. Свима је познато колико је Србију скупо коштало погрешно деловање деведесетих година, или неделовање после 5. октобра. Кад се тако проблем представи, јасно је да овакви напори и подухвати нису уопште скупи.

Заменик директора Хариман институтa, Колумбија универзитет, Њујорк